Srpska fabrika stakla: 1946-2013.
Renoviranje starog pogona Srpske fabrike stakla 50-ih godina XX veka || Fototeka, Zavičajni muzej Paraćin
Srpska fabrika stakla:
1946-2013.
dr Hristina Mikić
Posleratna obnova i automatizacija proizvodnje stakla
Fabrika je po oslobođenju bila konfiskovana od prethodnih vlasnika. Postala je državno vlasništvo i već 1946. godine u njoj je ponovo pokrenuta proizvodnja. Proizvodnja je i dalje bila uglavnom manuelna, ali su kapaciteti povećani.1 U cilju socijalističkog razvoja društva, raspored privrednih resursa vršen je planskim odlukama centralnog aparata – Komisije za savezno planiranje koja je formirana 1946. godine, čime se pokazalo državno opredeljenje da se celokupni privredni život odvija po planu i kontroli države. Planska proizvodnja se odvijala kroz državni i zadružni sektor, a nad privatnim sektorom je uspostavljena potpuna kontrola. Do 1952. glavne teme ekonomskih diskusiija su planiranje brzog ekonomskog rasta i izgradnja autentičnog socijalizma, što se odražava i na razvoj industrije stakla.
Prvi petogodišnji plan donet je 1947. godine i on se sprovodio administrativnim putem kroz ministarstva i direkcije, koje su direktno upravljale privredom.2 Koordinacija privrede, uvedena na ovaj način, podrazumevala je formiranje Generalne direkcije savezne industrije stakla. Ona je rukovodila svim fabrikama, sprovodila plan reorganizacije i racionalizacije staklarske industrije.3
Iako industrija stakla nije bila među značajnijim investicionim prioritetima u odnosu na druge industrijske sektore, cilj programa industrijalizacije bio je da se podigne njena tehničko-tehnološka opremljenost, unapredi produktivnost rada i planirano da se jugoslovenska proizvodnja u desetogodišnjem periodu poveća na 180000 tona šupljeg stakla.4
Bitna odlika plana industrijalizacije bila je i uspostavljanje strukturnih promena. Težilo se tome da se centar proizvodnje stakla, naročito staklene ambalaže izmesti u Srbiju iz do tada vodećih republika – Hrvatske i Slovenije. Okosnicu za realizaciju ove ideje činila je Srpska fabrika stakla odnosno nada da ona svojim kapacitetima može širiti staklarsku praksu u ostalim delovima Srbije i drugim republikama gde su se planirali novi proizvodni pogoni.
1. Prema arhivskim podacima za 1947. godinu, paraćinska fabrika je organizovala proizvodnju na dve peći za polubelo (30 radilišta za 24h rada) i belo staklo (9 radilišta za 24h rada). Na radilištima za belo staklo prizvodnja je bila organizovana kroz 2 kern-prese, 4 „Kiko“ mašine i 4 radilišta za duvano staklo. Proizvodnja polubelog stakla bila je organizovana kroz 4 radilišta za duvano staklo, 1 na „Kiko“-mašini odnosno „Wolf“ mašini koje su se povremeno smenjivale. Ukupna proizvodnja je iznosila 2600 tona stakla. Videti više: Dosije Srpska fabrika stakla, Paraćin, AJ MTI 17 (150).
2. Zakon o petogodišnjem planu iz 1947. godine je uticao na organizaciju rada u staklari. Cilj je bio povećati robu široke potrošnje na bazi presovanog šupljeg stakla. Takođe je izvršeno proširivanje ručne i poluautomatske proizvodnje, kao i izrade sijaličnih balona.
3. Fond Generalna direkcija savezne industrije stakla, AJ Fond 327.
4. Sukcesivno povećanje proizvodnje je planirano kroz modernizaciju postojećih i izgradnju novih kapaciteta (fabriku ravnog stakla u Istri, fabriku za ampule za medicinske preparate, fabriku šupljeg stakla u Tuzli i Skoplju). Videti više: Perspektivna industrijska proizvodnja desetogodišnjeg razvoja zemlje (po granama i proizvodima), AJ MI 17 (172) i Generalni plan industrijalizacije FNRJ u periodu 1947-1951. godine, AJ MI 17 (161).
Međutim, vrlo brzo centralno-administrativni sistem postaje neefikasan. Sve prisutnija je bila i želja radnika da preuzmu upravu u fabrikama. Krajem 1949. godine, Srpska fabrika stakla postaje jedna od nekolicine oglednih fabrika za uspostavljanje radničkih saveta kao upravnih organa u privredi.
Potom, 1951. godine, Vlada donosi odluku da ukine ministarstva i direkcije i uvede novi sistem planiranja zasnovan na utvrđivanju osnovnih proporcija investicija i akumulacije u privredi. Poznati ekonomisti toga vremena smatrali su da je time centralno-administrativni sistem otišao u prošlost.5 U prelaznom periodu koordinacionu ulogu u izvršavanju plana preuzimaju banke. Procesi decentralizacije privrede se odvijaju kroz različite faze upravljanja privredom. U prvoj fazi, upravljanje se prepušta radnicima i društveno-političkim zajednicama, a kasnije veću samostalnost dobijaju radnici kroz samoupravljanje putem radničkih saveta.
Uporedo sa ovim, plan industrijalizacije u staklarskoj industriji ometaju problemi u vezi sa nedovoljno stručnim kadrovima, nestandardizovani proizvodi, slabo razvijena mreža prodaje, sirovine različitog kvaliteta i nedostatak zatvorenih voznih vagona za transport robe. U paraćinskoj staklari investicije će biti stopirane usled rezolucije Informbiroa i blokade ugovora sa zemljama koje su je podržale. Privredni planovi Jugoslavije se revidiraju, a celokupna situacija usporava nabavku mašina i opreme potrebne za modernizaciju fabrike.
5. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 9.
Deficitarnost kadrova za razvoj staklarske industrije bio je veliki, pa se započinje sa programom osposobljavanja učenika u privredi6 koji treba da stvori novu generaciju majstora za rad u paraćinskoj fabrici, što bi bila okosnica daljeg razvoja fabrike. Na nivou savezne države, kroz ugovore o tehničkoj saradnji sa inostranstvom, uspostavlja se međunarodna razmena kadrova u oblasti staklarstva. Na osnovu upita fabrika šalju se domaći stručnjaci u inostranstvo na stručna usavršavanja. Najčešće zemlje za specijalizaciju u oblasti staklarstva su Poljska, Mađarska, Nemačka i Čehoslovačka.7
U isto vreme, osniva se Institut za staklo kao naučno-istraživačka ustanova koja je trebalo da pomogne tehnološki razvoj jugoslovenske industrije stakla. Među njenim prvim inovacijama koja je brzo osvojena u paraćinskoj proizvodnji stakla bio je pseudoporcelan. Njega su razvili inženjeri Emil Kocmar i Jovan Velicki, a prvi uzorci proizvoda su testirani početkom 1950. godine.8
Novu kolekciju od pseudoorcelana paraćinska fabrika je predstavila u 1952. godini na Zagrebačkom velesajmu9 i to će biti njen važan proizvodni asortiman narednih 10-ak godina.
Dalji razvoj privrede bazirao se na razvoju lake industrije, a u industriji stakla vladao je poslovni pristup da je savremeno staklo ono koje je industrijski proizvedeno, što je umnogome menjalo poslovnu filozofiju paraćinske fabrike u odnosu na njen predratni razvoj. Sve do početka 60-ih fabrika će raditi na uobličavanju tehnološke osnove za svoj razvoj, osvajanju novih proizvoda i uspostavljanju poslovne infrastrukture za njihov plasman i mreže prodaje.
Fabrika počinje da proizvodi pivske flaše, uvodi proizvodnju novih tegli, povećava proizvodnju presovanog stakla, počinje da proizvodi penicilin bočice, uvodi novu liniju rasvetnih tela od dekorisanog i bojenog stakla, rekonstruiše stari pogon kako bi se poboljšali uslovi rada, radi na smanjenju škarta u proizvodnji.
6. Ovaj program posebno je bio fokusiran na školovanje staklodvača i staklarskih majstora. U Srpskoj fabrici stakla on je uvedem 1948. godine, kao program obuke učenika u privredi, a kasnije je po donošenju posleratnog Zakona o školstvu (1958) ovaj program sa izvesnim unapređenjima postao program rada Industrijsko-staklarske škole čiji je osnivač bila fabrika.
7. Paraćinska fabrika je slala svoje radnike na specijalizaciju u ove zemlje za izradu vatrostalnih lonaca za topljenje stakla, proizvodnju luksuznog stakla, iberfang kristala, proizvodnju slobodnih formi, izradu kalupa itd.
Videti više: Arhivski fond, Srpska fabrika stakla
8. Videti više: Borba, 1. januar 1951.
9. Videti više: Borba, 13. septembar 1952.
San i java samoupravne ekonomije
Od 60-ih godina XX veka razvoj paraćinske fabrike praćen je velikim investicionim ulaganjima sa ciljem da se podigne produktivnost rada i poveća proizvodni kapacitet. Ona su se uklapala u opšti koncept privredne reforme sredinom 60-ih godina u SFR Jugoslaviji koja se zasnivala na zaokretu samoupravne ekonomije ka tržištu, povećanju udela privrede u investicijama, uvođenju komercijalnog brankarstva, jačanju preduzetničke uloge samoupravnih kolektiva i podsticanje široke potrošnje.
Radničko samoupravljanje je u novoj fazi podrazumevalo razvoj tržišta i deregluaciju, pa se već početkom 60-ih godina najveći broj cena formirao slobodno. A sve su ovo bili preduslovi za dalju ekonomsku liberalizaciju i političku demokratizaciju koja će nastupiti sredinom 60-ih godina i trajati do početka 70-ih XX veka.
Paraćinskoj fabrici pogodovale su i tržišne okolnosti za realizaciju pomenute poslovne politike – velika definicitarnost komadnog stakla za ugostiteljstvo i ubrzani razvoj ovog sektora, kao i promene koje su se dešavale na tržištu pića.
Prema procenama koje su se tada iznosile u javnosti, jugoslovenskom tržištu je bilo potrebno oko 10-16 miliona komadnog stakla godišnje samo za podmirivanje potreba ugostiteljstva,10 dok se tržište proizvođača piva, jestivog ulja i bezalkoholnih pića, koji su do 1960. godine robu prodavali u buradima, bačvama i kantama, sve više okreće flaširanju, pa tako staklena ambalaža postaje vrlo tražena roba. Sekundarne razloge treba tražiti u pokušajima da se ostvare postulati samoupravnog društva i da se svima pruže jednake ekonomske mogućnosti kroz samoupravnu raspodelu dohotka u privredi, a to je mogao da omogući samo brzi razvoj industrije.
10. Privredni pregled, godište: 1966.
Produktivnost rada postaje osnova za utvrđivanje tarifa i raspodelu ostvarenog dohotka u staklari, ali njena pravičnost se stalno dovodila u pitanje, naročito kod ručno duvanog stakla. Produktivnost je od 1950. godine, kada je iznosila 3275 tona po radniku, porasla na 23000 tone po radniku u 1970. godini, odnosno prosečno je godišnje rasla za oko 35 %.11
Takav rast je najviše omogućila mašinska i automatska proizvodnja stakla koja je ujedno stvarala sve veći pritisak na pravičnu raspodelu dohotka između ovih pogona i pogona za ručno-trgovačko staklo. Zbog stalnih tenzija u određivanju normi, kao i visokog škarta u proizvodnji ručnog stakla, početkom 60-ih godina prešlo se na platu po „dobrom komadu“. Međutim, norme su podizane do te mere da su staklari dolazili ranije na posao i ostajali prekovremeno kako bi postigli nivo produktivnosti koji omogućava obračun pune zarade.12
[...] norme na radilištu za proizvodnju servisa, bokala, vaza, slobodnih formi su relativno veće u odnosu na ostale artikle. Norme su određivane u ono vreme kada se prešlo na izradu po „dobrom komadu“. Kriterijum kontrole bio je tada blaži pa je ostajao veći broj dobrih komada. Ta norma je ostala i danas kada su kriterijumi mnogo oštriji pa se događa da je ovo radilište skoro uvek ispod prosečne zarade ostalih radilišta.
Staklarski majstor, Mirko Jovanović, 1970.
Privredna reforma koja se sprovodila podrazumevala je da se odluke o investicijama donose samostalno u preduzećima, međutim ubrzo je akumulacija počela da se preliva u fond plata. Tako se došlo do situacije da se investicije finansiraju bankarskim kreditima, a povećanje zarada u Jugoslaviji stvaralo je inflatorni pritisak.13
Kao odgovor na ove privredne tendencije, krajem 60-ih uvodi se novi proizvodni program ručno duvanog stakla namenjenog ugostiteljstvu, naročito luksuznim hotelima na hrvatskom i slovenačkom primorju. Kasnije su ovi proizvodi počeli da se plasiraju i na nemačkom i francuskom tržištu.
Srpska fabrika stakla je još pre Drugog svetskog rata bila najpoznatija po velikim garniturama kvalitetnog stakla za ugostiteljstvo. Ta njena tradicija postala je ponovo aktuelna i predstavljala je osnov za dalji razvoj.
11. Obračun izvršen prema dokumentaciji iz arhivskog fonda Srpske fabrike stakla.
12. Videti više: Terensko istraživanje paraćinskog stakla 1.0 (2021-2022) Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije; Normativi i tarifni razredi SFS, Arhivski fond, Srpska fabrika stakla; Naše staklo, godišta: 1960-1979.
13. Videti više: Horvat, B. (2001) Ogledi iz ekonomike privrednog planiranja, Zagreb-Beograd: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, str. 85-88.
Ovaj tip stakla je omogućavao i veliku fleksibilnost fabrike u vođenju poslovne politike. Vrlo često su pojedini modeli komadnog stakla iz velikih serija oplemenjivani, dorađivani i nuđeni za široku potrošnju. Formiranje dizajn biroa u fabrici sredinom 60-ih godina i zapošljavanje profesionalnih dizajnera omogućilo joj je da odgovori na potrebe njenih glavnih komitenata, kao i da sa osvajanjem mnogih nagrada za dobro oblikovanje i dizajn u tom domenu proizvodnje izgradi jak robni identitet. Fabrika i njeni dizajneri dobili su više od 20 plaketa i nagrada za kolekcije stakla koje su radili. Posebnu važnost imale su i nagrade za ambalažu. Najpoznatija od njih bila je „Oskar za ambalažu“ Centra za unapređenje trgovine i ambalaže i Savezne privredne komore koju je dobila boca za jestivo ulje koju je dizajnirao Aleksandar Portnoj. Ova boca pokrenula je diskusiju o procesima standardizacije flaša za ulje na teritoriji Jugoslavije. Bivši i sadašnji radnici fabrike doživaljavaju taj događaj kao veliki korak u daljem razvoju ambalažnog stakla i konkurentnosti fabrike u toj oblasti. U istom periodu počinje proizvodnja flaša za Pepsi.
Usmeravajući se na proizvodnju kvalitetnog, stabilnog i otpornog stakla za ugostiteljstvo, paraćinska fabrika već sredinom 70-ih godina XX veka postaje najveći i najpoznatiji proizvođač ove vrste stakla na teritoriji Jugoslavije. Dalji razvoj na planu industrijskog i umetničkog obilkovanja u staklu, fabrika potvrđuje pokretanjem Simpozijuma oblikovanja stakla u 1978. godini.14
Priznanje koje smo dobili nije slučajni rezultat, niti je delo samo dizajnera, nego je to plod sinhronizovanog rada dizajnera, radnika stakloduvača i tehničkog osoblja u fabrici. U fabrici stakla je poodavno shvaćen značaj industrijskog dizajna. Danas su potrošači izbirljivi, nisu zadovoljni samo kvalitetom proizvoda, već traže moderno oblikovane i istovremeno funkcionalne predmete.
Cvetanka Vukobratović, dizajner u Srpskoj fabrici stakla, povodom osvajanja nagrade „Dobar dizajn“ na III Jugoslovenskom salonu stakla i keramike, 1973.
14. O umetnosti u industriji i kreativnom preduzetništvo kao slojevima poslovne politike Srpske fabrike stakla, detaljnije videti u: Mikić, H. (2023) Od umetnosti u industriji do kreativnog preduzetništva u staklu, Creative Glass Serbia 01: Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije & Zavičajni muzej Paraćin.
Uporedo sa tim nastupa nova faza razvoja samoupravnog socijalizma koja se zasniva na različitim oblicima integracije u industriji stakla. Ovo razdoblje razvoja paraćinske fabrike, obeleženo je transformacijama koje su bile u funkciji uspostavljanja modela radničkog samoupravljanja.
U prvoj fazi ovog perioda započet je proces privredne integracije – kroz poslovne ugovore (specijalizaciju proizvodnog programa), ugovore o tehničkoj saradnji (zajedničku nabavku sirovina), poslovna udruženja (udruživanje preduzeća) ili formiranje združenog preduzeća (zajedničkog preduzeća, sa operativnom nezavisnošću).15
Tenzije na relaciji radnika i društveno-političkih zajednica, usled tehnokratskog upravljanja, dovešće do krize samoupravljanja po ovom modelu.16 Kritikovano je pogrešno planiranje, samovolja u raspodeli dohotka i nedoslednost u investicionim odlukama. Promene koje će uslediti najavljene su kao viši oblik samoupravljanja. Stvoren je koncept udruženog rada u kome ne postoje titular i vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i raspodelu prihoda, već se ove dve funkcije ostvaruju kroz udruživanje rada – međusobne ugovore potpisuju različite organizacije udruženog rada (OUR-i).17
15. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 40-41.
16. „Inostrani kapital je značajno doprineo ekonomskom razvoju socijalističke Jugoslavije putem kredita i investiranja u privredne organizacije. Zahvaljujući svom neutralnom položaju između dva svetska bloka, čime je bio sprečen sovjetski uticaj na ovaj deo Evrope, socijalistička Jugoslavija je ostvarivala jednu od najviših stopa rasta nacionalnog proizvoda tokom 1960-tih godina. Pa ipak, nijedna ekonomska reforma u bivšoj Jugoslaviji nije konačno uspela, jer je socijalistička diktatura sprečavala njihovu uspešnu primenu. Jugoslovenski komunisti su pokušali da reše ovaj centralni problem institucionalnim razdvajanjem tržišnog ponašanja privrednih organizacija od jednopartijske diktature, ali taj pokušaj nije uspeo“. Popović, V. (1996) Liberalizacija socijalizma – degeneracija totalitarnog sistema, slučaj Jugoslavije, Sociologija, 38 (1): 47-68.
17. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 41.
U sklopu ove samoupravne integracije privrede, sredinom šezdesetih godina počinju da se otvaraju i drugi kapaciteti za proizvodnju stakla – Zaječar, Prokuplje, Alibunar, Skoplje – koje u pojedinim domenima konkurišu paraćinskoj proizvodnji stakla.18 Ipak, znanje i iskustvo u proizvodnji stakla omogućavaju joj da svoju staklarsku praksu širi i u novonastalim industrijskim jedinicama.
Tako se na primer značajan broj staklarskih porodica seli u ove gradove i počinje da radi u pomenutim fabrikama (npr. stakloduvači Edvard Zaletel i Viktor Vajt prelaze u Zaječar kako bi uspostavili ručnu proizvodnju stakla u novoj fabrici; dizajner Aleksandar Portnoj privremeno napušta fabriku kako bi sa Evom Radosavljević formirao dizajn centar u zaječarskoj fabrici).
Šezdesetih godina XX veka u ovoj fabrici se proizvodilo više od 60% jugoslovenskog šupljeg stakla, dok je krajem 70-ih godina taj udeo porastao na 85%, što ju je svrstalo u najveće proizvođače stakla u Jugoslaviji i vodeće u Evropi.
Ovaj period biće karakterističan i po visokim rastu zapošljavanja u Srpskoj fabrici stakla što nije uvek bio rezultat povoljnih ekonomskih okolnosti, već i birokratizovanog ustrojstva privrede. Uvođenjem samoupravljanja usložnjava se organizaciona struktura u Srpskoj fabrici stakla. Preduzeće se deli na radne jedinice sa po desetak zaposlenih, a udruživanje u složene ekonomske jedinice zahteva više radničkih saveta, komisija, odbora i sl. pa se veliki deo zapošljavanja ostvaruje i u neproizvodnim funkcijama paraćinske fabrike (administracija, uprava, finansije i sl.). Tako je samoupravno organizovana staklara postajala složena i neefikasna.19 Počela je da opada efikasnost investicija i proizvodnje, i privreda je polako postajala etatistička.20 Inostranim zaduživanjima pokušalo se sa finansiranjem privrednog rasta, te je zahvaljujći tome „njegova stopa ostala relativno visoka do kraja 70-ih, ipak taj rast nije bio zdrav“.21
18. Interesantno svedočanstvo o pokušajima (koji nisu uvek bili najjasniji, ni ekonomski opravdani) integracije u privredi su i pregovori koji su vođeni sa fabrikom nemetala iz Zaječara u procesu samoupravnog dogovaranja. Naime, uprava zaječarske fabrike je predlagala da paraćinska staklara prestane sa proizvodnjom ručno duvanog stakla i kristala, a da se te proizvodne linije rade samo u zaječarskoj fabrici. Paraćinska fabrika je negodovala na ovaj predlog i do njegove realizacije nikada nije ni došlo.
Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
19. „[…] socijalistički društveni sistem bio je sve manje efikasan, stalno je gubio sposobnost da rešava osnovne društvene probleme. Jedan od glavnih uzroka procesa degeneracije (a i u izvesnom smislu i njegova posledica) je formiranje institucionalnog nereda (konfuzije), tj. stvaranje sve većeg konflikta između tri glavna institucionalna kompleksa: države, tržišta i samoupravljanja. Tržište je bilo samo delimično liberalizovano i to samo kao tržište robe, samoupravljanje je bilo ograničeno i pod kontrolom države, koja je postojala sve manje efikasna.“ Videti više: Popović, V. (1996) Liberalizacija socijalizma – degeneracija totalitarnog sistema, slučaj Jugoslavije, Sociologija, 38 (1): 47-68.
20. Videti više: Horvat, B. (2001) Ogledi iz ekonomike privrednog planiranja, Zagreb-Beograd: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, str. 88-89.
21. Ibidem, 89.
Nekoliko nezgoda koje su je zadesile početkom sedamdesetih godina (nekoliko požara, prirodne nepogode i zastoj proizvodnje), kao i pomenuta politika zapošljavanja, doveli su do toga da fabrika 1976. godine prvi put posluje sa gubitkom. Rast cene nafte izazvan prvom naftnom krizom 1973-1974. godine na globalnom nivou doveo je do restrukturiranja industrije stakla, kao i traženja novih strategija poslovanja u uslovima rasta cena energenata. Ove okolnosti pogodovale su razvoju paraćinske fabrike, zato što se jugoslovenska privreda u to vreme snabdevala jeftinom naftom iz Libije, i nije osećala mnogo posledice ove krize.22 Dodatno, rast životnog standarda u Jugoslaviji i potrošnje, finansiran inostranim zaduživanjem u periodu 1975-1980. godine, stvarao je nove ekonomske prilike za fabriku stakla. Ona ubrzo uspeva da se oporavi, podižu se još dve peći sa pet automatskih linija za proizvodnju ambalažnog stakla,23 a od 1979. pokrenuta je i proizvodnja optičkog stakla.
22. Videti više: Duda, I. (2010) Pronađeno blagostanje: Svakodnevni život i potrošačka kultura u Hrvatskoj 1970-ih i 1980-ih, Zagreb: Srednja Europa, 6-16.
23. Videti više: Mikić, H., Radonjić-Živkov, E. (2021) Privreda Paraćina: od mlina do savremene industrije, Paraćin: Zavičajni muzej
Paraćinsko staklo putuje u svet
Početkom 80-ih godina XX veka fabrika proširuje svoje kapacitete – počinje da radi najveća jugoslovenska peć za proizvodnju stakla (Linija 5), otvoren je pogon za namensko staklo, prošireni su kapaciteti za proizvodnju presovanog stakla, uvode se novi proizvodi ručnog, mašinskog i ambalažnog stakla, a izvozni program se radi za poznate klijente. Fabrika je tada imala 4115 radnika.
Međutim, prvo politička, a potom i ekonomska kriza u Jugoslaviji dovode do promena u jugoslovenskom konceptu privrednog razvoja. U rezimeu zaključaka i saopštenja povodom nastale krize, konstatovano je da je ona rezultat pogrešne politike, zatvaranja jugoslovenske privrede prema svetu i širenja potrošnje samo u zemlji.24 U 1981. godini formirana je Komisija za pitanja ekonomske stabilizacije, a sredinom 1983. godine usvojen je Program ekonomske stabilizacije.
24. Videti više: Latifić, I. (1997) Jugoslavija 1945-1990, razvoj privrede i društvenih djelatnosti, Društvo za istinu o antifašističkoj narodno oslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, 15-79.
Posebna pažnja bila je posvećena rešavanju dugovanja u privredi, i na relaciji privreda-banke, povećanju proizvodnje i izvoza, usaglašavanju investicija sa realnim potrebama i smanjenju javnih rashoda za opšte i zajedničke potrebe.25 Kako bi dodatno suzbila izvoz, Savezna vlada je donela odluku da se izvrši devalvacija dinara za 30%, što je poskupelo uvoz i počelo da dovodi do nestašica potrošne robe (koja se jednim delom nabavljala iz inostranstva).
Ručno duvano (a i mašinsko) staklo nekako su se uklapali u novi plan stabilizacije ekonomije oslonjen na izvoz i njihov asortiman kreće da se razvija od druge polovine 70-ih i tokom 80-ih godina XX veka.
Ambalažno staklo čiji je plasman najvećim delom bio vezan za lokaciju kupaca i niske transportne troškove, u tom periodu svoj razvoj duguje automatizaciji, ali njeni efekti često bivaju neutralizovani inflatornim pritiscima.
Fabrika se tada okreće specijalizaciji u proizvodnji luksuznog stakla, naročito dvoslojnog kristala koji se često naziva iberfang. Celokupna proizvodnja se radila za izvoz i uglavnom za poznate kupce koje je fabrika pridobila deceniju ranije.26 Kristalno i obično staklo u boji bili su namenjeni najviše belgijskom, američkom, francuskom i nemačkom tržištu. Izvozna orijentacija u poslovanju fabrike bila je prisutna i u prethodnim periodima, ali u mnogo skromnijem obimu.
Ako hoćemo da budemo konkuretni u inostranstvu, mi moramo ručnim putem da izrađujemo samo složenije i teže forme […].
Petar Ilić, direktor komercijalnog sektora
Prvi veći izlazak na strano tržište fabrika je ostvarila početkom 60-ih godina kroz dugoročni ugovor o plasmanu paraćinskog stakla, najviše na teritoriji Zapadne Nemačke. Kasnije je tu ulogu preuzeo Generalexport, preduzeće koje se bavilo spoljnom (kasnije i unutrašnjom) trgovinom,27 čija je uloga naročito došla do izražaja početkom 80-ih godina kada su primarni ciljevi programa stabilizacije bili poboljšanje međunarodne trgovinske pozicije države i povećanje izvoza jugoslovenske privrede.
Unutar ovog preduzeća formiran je OOUR Kristal28 koji se bavio plasmanom kristala i luksuznog stakla na međunarodna tržišta. Opsluživao je veći broj fabrika stakla i porcelana – od Samobora, preko Zaječara do Paraćina. Za ovaj period karakteristična su integraciona kretanja u velikoprodaji i veća koncentracija maloprodajnih kapaciteta u okviru nekih regiona, kao i bolje povezivanje sa proizvođačima stakla i porcelana.
Tadašnji izvoz stakla i kristala iznosio je oko 25 mliona dolara, od čega je prodaja paraćinskog stakla činila oko 10% ove vrednosti. Odvijao se preko predstavništava Generalexport-a u Londonu, Varšavi, Nju Jorku, Bejrutu, Atini, Frankfurtu, Torontu, Pragu, Cirihu… Tako se paraćinsko staklo moglo naći na Petoj Aveniji u Njujorku (Impex Overseas Corporation), centru Pariza, Milanu, Rimu, Frankfurtu, Minhenu, Londonu (Regent Street), Berlinu, Beču i drugim svetskim trgovinskim centrima. Uporedo sa tim, fabrika i sama radi na plasmanu stakla kroz dugoročne ugovore o poslovnoj saradnji, pa tako počinje i prodaja mašinsko-trgovačkog stakla u inostranstvu. Oblize se sajmovi, posebno „Ambiente“ u Frankfurtu, i sklapaju novi poslovi za prodaju stakla.
I ovaj period karakterišu manje ili više uspešne organizacione i pravne transformacije fabrike. Iako je prodaja ručno duvanog stakla imala značajan potencijal, njegov kvalitet je uvek oscilirao zbog velike zavisnosti od ručnog rada, jer je najvažniji ljudski faktor u njegovom oblikovanju. Na njegovu prodaju uticali su i trendovi koje su kreirali poznati dizajneri i druge, svetski poznate fabrike stakla.
Interesantno je da je paraćinska fabrika te trendove pokušavala da isprati u manjoj i većoj meri. Tako se, na primer, sredinom 80-ih godina na tržištu pojavljuje sve veća potražnja za kristalinom, pa Cvetanka Vukobratović i Aleksandar Portnoj kreiraju nove proizvode od ovog stakla.
Fabrika je uvek bila otvorena za eksperimente i inovacije, iako ih bez prethodne procene prodajnog odeljenja nije uvodila u redovnu proizvodnju. Umetnici i dizajneri su voleli da sarađuju sa fabrikom, jer je bila blagonaklona ka umetničkim idejama i inicijativama. Možda je jedna od njenih najinteresantnijih saradnji bila sa Ljubom Gamulin, osnivačem Sebastian galerije. Zajedno sa Emilijom Marodić (koja je u paraćinskoj fabrici dizajnirala staklo od sredine 70-ih godina), kreirani su novi galerijski proizvodi – kolekcija centrifugalnog stakla u plavoj boji i garnitura rebrastih boca, zdela i čaša.
25. Videti više: Anonim. (1983) Zaključni dio dugoročnog programa ekonomske stabilizacije. Sarajevo: Oslobođenje, Dokumenti XII-XV.
26. Ovakva poslovna politika trajaće do zatvaranja pogona, ali uz smanjenje proizvodnje. Među najpoznatije kupce nalazili su se Cristal de Paris, Nachtmann, Egerman, Villeroy and Boch, Murano, La Filigrana, Rudolf Schaler, Lambert, Adolf Rashe, Beter & Co Kristallglass, Soga Glass Nagoya, Kitaichi Glass Hokaido, Sogabe Glass, IVM Murano, Cerve, Martin Jaffe, Dawison Clark & Co, Imperial Crystal, Mostny i dr. Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
27. Preduzeće Generalexport za međunarodnu i unutrašnju trgovinu, hotelijerstvo, ugostiteljstvo i vazdušni saobraćaj je osnovano 1952. godine i trebalo je da posluži kao okosnica razvoja spoljnotrgovinskog prometa za jugoslovensku privredu. Ovo preduzeće učestvovalo je u jugoslovenskom izvozu sa 15 do 25%. Donošenjem regulative o udruženom radu, početkom 70-ih godina XX veka, 95 proizvodnih jednica i 6 prometnih organizacija osnovale su poslovnu zajednicu Generalexporta u cilju daljeg unapređenja međunarodne trgovine i razvoja. Njegov najveći razvoj bio je od sredine 60-godina kada otvara svoja predstavništva u skoro 60 zemalja sveta preko kojih sklapa poslove kako izvoza domaće robe, tako i uvoza luksuznih proizvoda. Delatnost mu se širi i na hotelijerstvo (Interkontinetal i Genex apartmani) i turizam (Jugoturs). Videti više: Genex informator, 1972-1922; 1980-1985. Novi Beograd: Generaleksport.
28. U 1980. godini iz OOUR Kristala izdvojila se maloprodaja kojoj je glavno tržište postalo Beograd i plasman stakla, parfimerije, kozmetike, porcelana i druge robe za široku potrošnju. Druga tržišta su obuhvatila prodaju u Skoplju i Zaječaru. Velikoprodaja se bazirala na dugoročnim ugovorima koje je Generalexport imao sa proizvođačima – paraćinskom fabrikom, fabrikom porcelana i stakla iz Zajecačara, fabrikom kristala iz Samobora, fabrikom iz Prokuplja, Hrastnika, porcelana iz Titovog Velesa, keramikom Mladenovac itd. Genex informator, 1972-1922; 1980-1985. Novi Beograd: Generaleksport.
U ovom periodu dizajnirane su garniture stakla za neke od najpoznatijih hotela visoke kategorije – „Slavija“, „Metropol“, „Interkontinental“ i druge. Fabrika ovladava i proizvodnjom boca za Coca-Colu. Održivo poslovanje paraćinske fabrike omogućavaju jedinstveno tržište Jugoslavije, uključenost države u međunarodne trgovinske tokove i fokusiranost na internacionalizaciju poslovanja domaće industrije.
Tranziciona lutanja
Već krajem osamdesetih nazire se proces svojinske transformacije. Usvojeni zakoni o prometu društvenog kapitala stvoriće uslove za privatizaciju i afirmaciju radničkog akcionarstva u Srpskoj fabrici stakla. U prvoj fazi vlasničke transformacije paraćinska fabrika će biti pretvorena u deoničarsko društvo sa stimulativnim popustima za zaposlene pri kupovini deonica, i kasnije ovaj proces vodi ka njenom pretvaranju u akcionarsko društvo.
U prvom periodu restruktuiranja fabrika od 1991. godine posluje pod imenom Srpska fabrika stakla – deoničarsko društvo u mešovitoj svojini sa potpunom odgovornošću. Poslovanje fabrike odvijalo se u nekoliko pogona – optičko staklo, ambalažno staklo, ručno trgovačko staklo, mašinsko trgovačko staklo i rudnik krečnjaka i dolomita. Do sredine 90-ih godina XX veka, fabrika je imala 14 kadnih peći, 19 lonaca i oko 4000 radnika.29
29. Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
Tokom 90-ih fabrika se suočava sa mnogim izazovima i njeno poslovanje postaje otežano. Dugovi za gas i struju unose nestabilnost u njen rad i dovode do smanjenja obima proizvodnje. Sankcije Jugoslaviji i građanski ratovi smanjuju tržište za paraćinsko staklo i mogućnosti za nabavku repromaterijala i plasman gotove robe, a hiperinflacija dovodi do pada likvidnosti fabrike.
Tokom ove krize, fabriku napušta određeni broj radnika, pojavljuje se deficitarnost stakloduvača, gasi se 5 kadnih peći i šest lonaca, a neusklađenost između proizvodnje i plasmana stakla postaje velika. Kreditnim zaduženjem čine se pokušaji da se nadomesti nelikvidnost, ali zbog povećanja cena energenata reorganizacija fabrike postaje neminovnost.
U traženju rešenja za nastale okolnosti u kojima se fabrika našla, menja se njena poslovna politika. Uvodi se novi pristup izradi stakla za hotele visoke kategorije, izradu malih serija stakla i uspostavljanje tehnološkog standarda za izradu stakla za poznate kupce.
Fabrika biva reorganizovana kao zavisno i šest matičnih preduzeća prema proizvodnom programu i uslugama koje je obavljala. Krajem 90-ih je pretvorena u akcionarsko društvo. Počinju NATO vazdušni napadi na SR Jugoslaviju i fabrika posluje u vanrednim okolnostima.
Ne može staklaru da vodi neko ko staklo ne voli. Mi smo staklo voleli i verovali u njega.
Bivši radnik Srpske fabrike stakla
Donošenjem novog zakonskog okvira za privatizaciju početkom 2001. godine30 započinju pokušaji vlasničke transformacije privrede koji ne zaobilaze ni Srpsku fabriku stakla. U 2003. godini raspisuje se prvi poziv za prodaju društvenog kapitala fabrike na koji se javlja samo jedan ponuđač (Yioula Glassworks SA, Grčka) zainteresovan za pregovaranje oko kupovine fabrike.31 To je vreme kada se na globalnom nivou odvija brzi tehnološki napredak u staklarskoj industriji, povećava konkurencija, menjanju potrošačke navike i modeli poslovanja (optimizacija troškova proizvodnje i cena).
U određenim segmentima industrije stakla na međunarodnom tržištu (ravno, specijalno, ambalažno staklo), već tokom 90-ih došlo je do konsolidacije proizvođača, preuzimanja i koncentracije kapitala, pojavile su se nove fabrike sa savremenom tehnologijom i cenovno konkurentnom proizvodnjom, a dodatne promene izazvalo je uvođenje različitih proizvodnih standarda na nivou Evropske unije.32 Sve je to promenilo ekonomske ambicije, tržišne ciljeve i strukturu proizvodnje stakla.
30. Videti više: Zakon o privatizaciji, „Službeni glasnik RS“ br. 38/2001
31. Fabrika je u trenutku prodaje bila organizovana kao šest zavisnih preduzeća: Ambalažno staklo doo, Mašinsko-trgovačko staklo doo. Ručno-trgovačko staklo doo, Optičko i tehničko saklo doo, Tehnički poslovi i transport doo, SFS Promet doo.
32. Videti više: Panorama 91: Glass, 2012.
Stakloduvači i njihovi pomoćnici zaposleni u pogonu za ručno-trgovačko staklo, Srpska fabrika stakla, 2011. || Fotografije ustupljene ljubaznošću Slobodana Jelisavčića
Uporedo sa pomenutim promenama, umesto diversifikacije proizvodnje, radi se na osvajanju tržišnih niša i postizanju visokog stepena specijalizacije u staklarstvu. S ekonomske tačke gledišta, pokušaji da se sprovede sveobuhvatna vlasnička transformacija paraćinske fabrike (sa pet različitih pogona) bila je rizična, a kao potencijalni kupci uglavnom su se javljali njeni veliki komitenti koji su, sasvim očekivano, bili uglavnom zainteresovani za pojedinačne proizvodne pogone.
Do zaključenja pregovora nije došlo zbog bilansne strukture kapitala, obaveza i imovine, zbog čega je Agencija za privatizaciju u 2005. godini pokrenula postupak restrukturiranja fabrike. On je predviđao smanjenje broja zaposlenih i reorganizaciju rada u nekoliko sektora: mašinsko-trgovačko staklo, optičko i tehničko staklo, ručno-trgovačko staklo, promet i transport.33
Krajem 2006. godine paraćinska staklara je prodata bugarskoj fabrici stakla „Rubin“ iz Plevena za 100.000 evra sa planiranim investicionim programom od 25.000.000 evra.
U odnosu na tadašnju poslovnu politiku sa kojom je proizvodnja ambalažnog stakla bila ekonomski održiva, pogoni za ručno i mašinsko trgovačko staklo suočavali su se sa velikim izazovima za svoj opstanak. Nezadovoljavajuća rentabilnost, visok stepen škarta (od 18 do 30% u zavisnosti od proizvodnog asortimana) i zastareli načini plasmana stakla, postaju faktori kojima paraćinsko staklo nije moglo da odoli. Ovi procesi nisu bili svojstveni samo paraćinskoj fabrici.
Na evropskom tržištu šupljeg stakla pad proizvodnje je primećen još početkom 80-ih godina, a strukturne promene nastavile su se automatizacijom proizvodnje. Tako je ručno duvano staklo od robe široke potrošnje postalo luksuzan proizvod čiji uspeh zavisi od inovacija, dizajna, kreativnog preduzetništva i majstorstva izrade.
33. Planom je bilo predviđeno da se sektor mašinsko trgovačkog stakla usmeri na proizvodnju čaša, krigli za domaćinstvo, proizvodnju stakla za reklamne svrhe, uslužno mašinsko dekorisanje stakla; ručno trgovačko staklo – proizvodnja termosa, proizvodnja kristala i iberfanga, slobodne forme i unikati, uslužno matiranje; SFS promet je trebao da obavlja trgovinu na malo, u tranzitu i na veliko, finansije, marketing i upravljanje ljudskim resursima. Nova organizacija predviđala je i smanjenje radnika za oko 700 zaposlenih, od čega najveći broj njih u direkcijama skoro 60%.
Videti više: Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
Dodatni pritisak na rad fabrike stvaraju vlasnička i upravljačka nestablinost, kao i globalna ekonomska kriza (2007-2010), pa se, nasuprot sve oštrijoj konkurenciji, gubi dugoročna vizija njenog razvoja.34 To za posledicu ima smanjenje proizvodnje i još veće pogoršanje ekonomskog stanja fabrike. Proizvodnja kristala obustavljena je u 2011. godini, a pogoni za mašinsko i ručno-trgovačko staklo prestaju sa radom 2013. godine. Paraćinska fabrika nastavlja da proizvodi samo ambalažno staklo.
34. Zbog značaja koji paraćinska fabrika ima na razvoj privrede, dugovi JP Srbijagas-a su tokom 2009. konvertovani kroz dokapitalizaciju u vlasničko učešće, a kasnije (2012) je ove akcije otkupio Glass Industry Sofia kao član konzorcijuma koji je iste godine postao vlasnik fabrike. Tokom 2012. godine izmenjen je Ugovor o prodaji društvenog kapitala za Srpsku fabriku stakla, i njen vlasnik postaje konzorcijum pravnih lica koji čine Rubin a.d. Pleven, Glass Industry a.d. Sofija i Korporativna trgovinska banka a.d. Sofija.
Videti više: Izveštaj nezavisnog revizora KPMG, Srpska fabrika stakla a.d. Paraćin 2015; Finansijski izveštaji o poslovanju Srpske fabrike stakla a.d. Paraćin
https://www.belex.rs/data/2015/05/00093304.pdf
(pristup 1. 1. 2022).
Nostalgija za paraćinskim staklom
Zatvaranje ovih pogona bilo je traumatično ne samo na bivše i tadašnje radnike fabrike, već i za lokalnu zajednicu. Naime, paraćinska fabrika stakla bila je poznata po konceptu kadrovske politike zasnovane na principu „nasleđivanja generacija“ koji se pokazao uglavnom kao uspešan. Neretko su u njoj radile po tri-četiri generacije iz iste porodice i tu provodile ceo radni vek. Tako se stvarao drugačiji odnos zaposlenih prema fabrici i njenoj poslovnoj filozofiji, izazovima poslovanja, ali i uspesima.
Zaposleni su je doživljavali kao svoju drugu kuću. Ta jaka emotivna povezanost radnika i fabrike biće i veliki izazov prilikom ekonomske reorganizacije i vlasničke transformacije fabrike. Mnogi zaposleni ostaće bez posla, i mada će to predstavljati ekonomski gubitak za sve njih, mnogo je izraženiji osećaj simboličkog gubitka „te njihove druge kuće“.
U toj fabrici mi je ostala mladost. Evo, čim počnem da pričam o tom periodu oči mi se napune suzama. Sećam se kada sam napravio prvi komad stakla. Činilo mi se da sam mogao da poletim.
Bivši radnik Srpske fabrike stakla
Nostalgija za paraćinskim staklom koje se više ne proizvodi prisutna je i danas i izaziva iste emocije kao kada su ovi pogoni prestali sa radom. Ipak, treba imati u vidu da svako vreme nosi svoje izazove i uspehe, da industrije nastaju, nestaju i menjaju se, ali da preduzetnički duh i prilike postoje u svakom vremenu. Zato budućnost paraćinskog ručno oblikovanog stakla treba sagledavati izvan okvira ekonomske organizacije industrije stakla karakteristične za drugu polovinu XX veka.
Njegovu vrednost treba tražiti kroz industrijsko nasleđe i tradiciju staklarstva koje ova fabrika baštini, a okvir za razvoj prvenstveno u sferi kreativne ekonomije i inovacija.
Od 2020. savremeni život ovog stakla počinje da se sagledava u kontekstu nove paradigme razvoja kreativne ekonomije, podstiče kroz inovacije inspirisane njegovom tradicijom, digitalnu transformaciju, cirkularno kreativno preduzetništvo i interrelacije između umetnosti, dizajna i tradicije staklarstva.
1. Prema arhivskim podacima za 1947. godinu, paraćinska fabrika je organizovala proizvodnju na dve peći za polubelo (30 radilišta za 24h rada) i belo staklo (9 radilišta za 24h rada). Na radilištima za belo staklo prizvodnja je bila organizovana kroz 2 kern-prese, 4 „Kiko“ mašine i 4 radilišta za duvano staklo. Proizvodnja polubelog stakla bila je organizovana kroz 4 radilišta za duvano staklo, 1 na „Kiko“-mašini odnosno „Wolf“ mašini koje su se povremeno smenjivale. Ukupna proizvodnja je iznosila 2600 tona stakla. Videti više: Dosije Srpska fabrika stakla, Paraćin, AJ MTI 17 (150).
2. Zakon o petogodišnjem planu iz 1947. godine je uticao na organizaciju rada u staklari. Cilj je bio povećati robu široke potrošnje na bazi presovanog šupljeg stakla. Takođe je izvršeno proširivanje ručne i poluautomatske proizvodnje, kao i izrade sijaličnih balona.
3. Fond Generalna direkcija savezne industrije stakla, AJ Fond 327.
4. Sukcesivno povećanje proizvodnje je planirano kroz modernizaciju postojećih i izgradnju novih kapaciteta (fabriku ravnog stakla u Istri, fabriku za ampule za medicinske preparate, fabriku šupljeg stakla u Tuzli i Skoplju). Ukupno povećanje u Jugoslaviji bilo je predviđeno na 180000 tona šupljeg stakla automatskim putem na kraju desetogodišnjeg perioda. Videti više: Perspektivna industrijska proizvodnja desetogodišnjeg razvoja zemlje (po granama i proizvodima), AJ MI 17 (172) i Generalni plan industrijalizacije FNRJ u periodu 1947-1951. godine, AJ MI 17 (161).
5. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 9.
6. Paraćinska fabrika je slala svoje radnike na specijalizaciju u ove zemlje za izradu vatrostalnih lonaca za topljenje stakla, proizvodnju luksuznog stakla, iberfang kristala, proizvodnju slobodnih formi, izradu kalupa itd.
Videti više: Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
7. Videti više: Borba, 1. januar 1951.
8. Videti više: Borba, 13. septembar 1952.
9. Privredni pregled, godište: 1966.
10. Obračun izvršen prema dokumentaciji Arhivskog fonda Srpske fabrike stakla.
11. Videti više: Terensko istraživanje paraćinskog stakla 1.0. (2021-2022) Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije; Normativi i tarifni razredi SFS, Arhivski fond, Srpska fabrika stakla; Naše staklo, godišta: 1960-1979.
12. Videti više: Horvat, B. (2001) Ogledi iz ekonomike privrednog planiranja, Zagreb-Beograd: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, str. 85-88.
13. O umetnosti u industriji i kreativnom preduzetništvo kao slojevima poslovne politike Srpske fabrike stakla, detaljnije videti u: Mikić, H. (2023) Od umetnosti u industriji do kreativnog preduzetništva u staklu, Creative Glass Serbia 01: Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije & Zavičajni muzej Paraćin.
14. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 40-41.
15. „Inostrani kapital je značajno doprineo ekonomskom razvoju socijalističke Jugoslavije putem kredita i investiranja u privredne organizacije. Zahvaljujući svom neutralnom položaju između dva svetska bloka, čime je bio sprečen sovjetski uticaj na ovaj deo Evrope, socijalistička Jugoslavija je ostvarivala jednu od najviših stopa rasta nacionalnog proizvoda tokom 1960-tih godina. Pa ipak, nijedna ekonomska reforma u bivšoj Jugoslaviji nije konačno uspela, jer je socijalistička diktatura sprečavala njihovu uspešnu primenu. Jugoslovenski komunisti su pokušali da reše ovaj centralni problem institucionalnim razdvajanjem tržišnog ponašanja privrednih organizacija od jednopartijske diktature, ali taj pokušaj nije uspeo“. Popović, V. (1996) Liberalizacija socijalizma – degeneracija totalitarnog sistema, slučaj Jugoslavije, Sociologija, 38 (1): 47-68.
16. Horvat, B. (1970) Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Beograd: Institut ekonomskih nauka, 41.
17. Interesantno svedočanstvo o pokušajima (koji nisu uvek bili najjasniji, ni ekonomski opravdani) integracije u privredi su i pregovori koji su vođeni sa fabrikom nemetala iz Zaječara u procesu samoupravnog dogovaranja. Naime, uprava zaječarske fabrike je predlagala da paraćinska staklara prestane sa proizvodnjom ručno duvanog stakla i kristala, a da se te proizvodne linije rade samo u zaječarskoj fabrici. Paraćinska fabrika je negodovala na ovaj predlog i do njegove realizacije nikada nije ni došlo.
Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
18. „[…] socijalistički društveni sistem bio je sve manje efikasan, stalno je gubio sposobnost da rešava osnovne društvene probleme. Jedan od glavnih uzroka procesa degeneracije (a i u izvesnom smislu i njegova posledica) je formiranje institucionalnog nereda (konfuzije), tj. stvaranje sve većeg konflikta između tri glavna institucionalna kompleksa: države, tržišta i samoupravljanja. Tržište je bilo samo delimično liberalizovano i to samo kao tržište robe, samoupravljanje je bilo ograničeno i pod kontrolom države, koja je postojala sve manje efikasna.“ Videti više: Popović, V. (1996) Liberalizacija socijalizma – degeneracija totalitarnog sistema, slučaj Jugoslavije, Sociologija, 38 (1): 47-68.
19. Videti više: Horvat, B. (2001) Ogledi iz ekonomike privrednog planiranja, Zagreb-Beograd: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, str. 88-89.
20. Ibidem, 89.
21. Videti više: Duda, I. (2010) Pronađeno blagostanje: Svakodnevni život i potrošačka kultura u Hrvatskoj 1970-ih i 1980-ih, Zagreb: Srednja Europa, 6-16.
22. Videti više: Mikić, H., Radonjić-Živkov, E. (2021) Privreda Paraćina: od mlina do savremene industrije, Paraćin: Zavičajni muzej
23. Videti više: Latifić, I. (1997) Jugoslavija 1945-1990, razvoj privrede i društvenih djelatnosti, Društvo za istinu o antifašističkoj narodno oslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, 15-79.
24. Videti više: Anonim. (1983) Zaključni dio dugoročnog programa ekonomske stabilizacije. Sarajevo: Oslobođenje, Dokumenti XII-XV.
25. Fabrika je proizvodnju ovog kristala razvila sredinom 60-ih, ali zbog komplikovane tehnološke osnove, menjala je tehnike njegove izrade i obim izvoza. Tokom 80-ih to je njen najpoznatiji izvozni brend. Videti više: Tehnologija i tehnike. Reč je o kristalu koji se radi u sva sloja, tehnikom koja je poznata pod nazivom „iberfang“. Reč je o kristalu koji sadrži 24% olova u sebi.
26. Ovakva poslovna politika trajaće do zatvaranja pogona, ali uz smanjenje proizvodnje. Među najpoznatije kupce nalazili su se Cristal de Paris, Nachtmann, Egerman, Villeroy and Boch, La Filigrana, Rudolf Schaler, Lambert, Adolf Rashe, Beter & Co Kristallglass, Soga Glass Nagoya, Kitaichi Glass Hokaido, Sogabe Glass, IVM Murano, Cerve, Martin Jaffe, Dawison Clark & Co, Imperial Crystal, Mostny i dr.
27. Preduzeće Generalexport za međunarodnu i unutrašnju trgovinu, hotelijerstvo, ugostiteljstvo i vazdušni saobraćaj je osnovano 1952. godine i trebalo je da posluži kao okosnica razvoja spoljnotrgovinskog prometa za jugoslovensku privredu. Ovo preduzeće učestvovalo je u jugoslovenskom izvozu sa 15 do 25%. Donošenjem regulative o udruženom radu, početkom 70-ih godina XX veka, 95 proizvodnih jednica i 6 prometnih organizacija osnovale su poslovnu zajednicu Generalexporta u cilju daljeg unapređenja međunarodne trgovine. Njegov najveći razvoj bio je od sredine 60-godina kada otvara svoja predstavništva u skoro 60 zemalja sveta preko kojih sklapa poslove kako izvoza domaće robe, tako i uvoza luksuznih proizvoda. Delatnost mu se širi i na hotelijerstvo (Interkontinetal i Genex apartmani) i turizam (Jugoturs). Videti više: Genex informator, 1972-1922; 1980-1985. Novi Beograd : Generaleksport.
28. U 1980. godini iz OOUR Kristala izdvojila se maloprodaja kojoj je glavno tržište postalo Beograd i plasman stakla, parfimerije, kozmetike, porcelana i druge robe za široku potrošnju. Druga tržišta su obuhvatila prodaju u Skoplju i Zaječaru. Velikoprodaja se bazirala na dugoročnim ugovorima koje je Generalexport imao sa proizvođačima – paraćinskom fabrikom, fabrikom porcelana i stakla iz Zaječara, fabrikom kristala iz Samobora, fabrikom iz Prokuplja, Hrastnika, porcelana iz Titovog Velesa, keramikom Mladenovac… Genex informator, 1972-1922; 1980-1985. Novi Beograd: Generaleksport.
29. Arhivski fond, Srpska fabrika stakla
30. Videti više: Zakon o privatizaciji, „Službeni glasnik RS“ br. 38/2001.
31. Fabrika je u trenutku prodaje bila organizovana kao šest zavisnih preduzeća: Ambalažno staklo doo, Mašinsko-trgovačko staklo doo. Ručno-trgovačko staklo doo, Optičko i tehničko saklo doo, Tehnički poslovi i transport doo, SFS Promet doo.
32. Videti više: Panorama 91: Glass, 2012.
33. Planom je bilo predviđeno da se sektor mašinsko trgovačkog stakla usmeri na proizvodnju čaša, krigli za domaćinstvo, proizvodnju stakla za reklamne svrhe, uslužno mašinsko dekorisanje stakla; ručno trgovačko staklo – proizvodnja termosa, proizvodnja kristala i iberfanga, slobodne forme i unikati, uslužno matiranje; SFS promet je trebao da obavlja trgovinu na malo, u tranzitu i na veliko, finansije, marketing i upravljanje ljudskim resursima. Nova organizacija predviđala je i smanjenje radnika za oko 700 zaposlenih, od čega najveći broj njih u direkcijama skoro 60%.
Videti više: Arhivski fond, Srpska fabrika stakla.
34. Videti više: Izveštaj nezavisnog revizora KPMG, Srpska fabrika stakla a.d. Paraćin 2015; Finansijski izveštaji o poslovanju Srpske fabrike stakla a.d. Paraćin https://www.belex.rs/data/2015/05/00093304.pdf (pristup 1.1.2022).