Kreativno staklo
Srbije

Casa za sampanj Avala, Srpska fabrika stakla, Paracin

Čaša za šampanj „Avala“

Duvano staklo, šlifovanje

13 cm

150 ml

Rekonstrukcija

Literatura

Kada se 1929. pojavila kao deo garniture „Avala“, ova čaša je zbog svog oblika, brušene noge i za naše uslove novog stila šlifovanja kupe bila među najmodernijim i najskupljim čašama za šampanjac.

Nauka o serviranju (Servierkunde), koja je do nas dolazila iz Beča i naročito obavezivala ugostitelje, nalagala je da čaša za šampanj bude među pet čaša koje obavezno treba da stoje na svakom postavljenom stolu (ostale čaše su bile za vodu, likersko, crno i belo vino). Šampanj je po pravilu služen uz pečenje (centralni deo obimnog dinera tj. večere po francuskom uzoru) i točen je sve dok lokal ima zalihe šampanjca koji su gosti naručili. Za souper koji je služen kasno uveče, posle pozorišne predstave, tražio se samo šampanjac koji je naravno morao biti ohlađen. U ono vreme bez široke upotrebe pouzdanih i bezbednih frižidera to nije bilo lako uraditi, ali postojali su ormani za led pa je konobarima savetovano da, ako nemaju „aparat za ohlađivanje“, flašu drže deset minuta u ledu. Skromnije varoško stanovništvo koje nije moglo da priušti izlaske u otmene hotele i gostionice, moglo je u štampi da pročita kako da u kućnim uslovima priredi diner i pravilno posluži šampanjac. Tako je prema savetima poznatog beogradskog kuvara Aleksandra Petrovića (Žena i svet, jul 1929.) šampanjac kod kuće valjalo služiti uz biftek od šunke, ohlađenu teleću glavu, pohovan teleći mozak, ili pečeno mlado prase sa raznim salatama.

Garnitura „Avala“ je među prve tri garniture Srpske fabrike stakla nazvane imenima jugoslovenskih reka, planina, gradova i sl. Važna je kao sam početak tada nove poslovne politike fabrike koja je do Drugog svetskog rata dovela do plasmana preko 40 takvih, „jugoslovenskih“ garnitura. „Avala“ je imala deset delova – bokal, flašu sa čepom, tacne, tanjire, čaše za vodu i vino, štucne za pivo i čaše stolovate za konjak, vino, pivo i šampanj. Nazvana je po planini koja je bila omiljeno izletište Beograđana, a od 1936. i nacionalni park.

Period proizvodnje

Tokom 30-ih godina XX veka