Bokal „Nevesinje“

Bokal „Nevesinje“  je bio deo istoimene garniture staklenog posuđa koju je Srpska fabrika stakla proizvodila negde od polovine 1930-ih godina do početka Drugog svetskog rata. Prozračan bokal jednostavne i stabilne forme izrađivan je od tada najkvalitetnijeg stakla. Ukrašavan je graviranjem i šlifovanjem motiva poljskog bilja koje podseća na široko Nevesinjsko polje. Takvo ukrašavanje stakla, praktično grebanjem i izrezivanjem, doprinosilo je lepšem prelamanju svetlosti kroz bokal i pokazivalo da je staklo debelo tj. otpornije na lom.

Bokal je pravljen u osam veličina, od 2 decilitra do 2 litra, i služio je za serviranje velikog boja pića (npr. mleka ili soka od limuna koji su u najmanjem bokalu iznošeni uz čaj). U bokalu od 1,5 litara, poput ovog na slici, servirani su voda, stona vina, pivo, limunada, domaći sokovi.

U malom Nevesinju, kupci bokala su mogli biti samo „veliki i moderan“ hotel „Nevesinje“ „čiji komfor ni u čemu ne oskudeva“ (Politika, 3. jul 1936.) i malobrojna imućnija domaćinstva, tako da je fabrika ovaj bokal najviše prodavala Mostarcima. Kako su oduvek leti „izlazili na planinu“ da bi uživali u blagotvornom dejstvu nevesinjske klime i nevesinjskog „zraka“, oni su najviše i uređivali Nevesinje (i sam hotel „Nevesinje“ podigao je poznati mostarski trgovac i privrednik Miho Peško).

Ponosni na istoriju svog kraja, kulturu i način života, mostarski ugostitelji i domaćinstva dobro su prihvatili ovaj bokal napravljen najviše za njih. On je u svoje vreme bio među najvrednijim stvarima u ugostiteljskim lokalima i gradskim kućama, i zato je često kupovan da bi bio darivan mladencima, ili domaćicama uoči porodične slave ili useljenja.

Garnitura staklenog posuđa „Nevesinje“ pripada novijoj seriji predratnih garnitura Srpske fabrike stakla koje su nosile nazive jugoslovenskih toponima (prva serija je lansirana 1929. godine). Imala je devet delova – obične i stolovate čaše za različita pića (konjak, liker, vino, šampanj, pivo, vodu), bokal, flašu, tacnu i tanjir – koje je fabrika pravila u različitim veličinama. Bila je doprinos paraćinske fabrike stakla turističkom razvoju Nevesinja koje je 1936. i zvanično proglašeno vazdušnom banjom. Odmah potom, tamo je formirano poverenstvo uticajnih građana, najviše Mostaraca, koje je intenzivno radilo na elektrifikaciji, uređivanju snabdevanja pijaćom vodom, javnih površina itd., i uprava fabrike je bila sigurna da će kupaca kvalitetnog staklenog posuđa u Nevesinju i njegovoj okolini biti sve više.