Jakub Berdih Karpelis & Qubus: Rad sa sećanjima stakla
Jakub Berdih Karpelis & Qubus: Rad sa sećanjima stakla
Metamorfoza / Metamorphosis (2012), radovi Jakuba Berdiha Karpelisa; fotografija: Gabrijel Urbanek, ljubaznošću Jakuba Berdiha Karpelisa
Qubus je jedan od prvih nezavisnih čeških brendova dizajna koji su se pojavili nakon 1989. godine. Osnovali su ga vajar i dizajner Jakub Berdih Karpelis i dizajner Maksim Velčovski, 2002. godine, i njihov atelje je odmah postao važan element nove generacije češkog dizajna. Kombinujući tradicionalne češke materijale i zanatske veštine sa konceptualnim promišljanjem, ironijom i eksperimentom, Qubus je oduvek propitivao ustaljene granice između funkcionalnog dizajna i likovne umetnosti.
Izrađujući, pre svega, staklo i porcelan, razvio je prepoznatljiv opus kolekcionarskih predmeta, kao i onih za svakodnevnu upotrebu. Poznate oblike i etablirane zanatske tradicije često je podvrgavao neočekivanim promenama konteksta, razmere ili značenja, stvarajući predmete koji stoje negde između dizajna proizvoda, konceptualne umetnosti i društvenog komentara.
Od 2008. godine, Jakub je i umetnički direktor DOX by Qubus, galerije-prodavnice pri Centru za savremenu umetnost DOX u Pragu, koja predstavlja pažljivo odabrane radove afirmisanih i mladih čeških primenjenih umetnika. On tako stalno razvija svoje interesovanje za povezivanje umetnika, zanatlija, institucija i publika, istovremeno gradeći i relevantan kontekst za predstavljanje savremenog češkog dizajna. Od kraja 2025. godine, umetnički je direktor i češke kompanije Artglass koja proizvodi rasvetu, a njemu omogućava da nastavi dijalog između svog dugogodišnjeg iskustva sa tradicionalnom zanatskom izradom stakla i savremenog dizajna.
I pre osnivanja Qubus-a, započeo je samostalnu umetničku praksu koju neguje do danas. Ona se kreće između dizajna, vajarstva i konceptualne umetnosti. Za njegov umetnički izraz, istoričarka umetnosti Simona Martinkova kaže da je „na granici dobrog ukusa, kiča, banalne estetike i luksuza. Tretirajući društvene konvencije, devijacije, tabue i lična iskustva, on često kombinuje različite materijale i tehnike, i razne pronađene predmete uvodi u novi kontekst. Zlato, staklo, porcelan, kamen, kao i predmete iz svakodnevnog života koristi kao materijale i nosioce simboličkih značenja i asocijacija na društvene odnose.
Trajno je posvećen i izučavanju i razvoju starih zanatskih tehnika. Oslanjajući se na tradiciju litijalin stakla Fridriha Egermana razvio je sopstvenu varijantu i nazvao je kjubalin (qubalin). Eksperimentisao je i sa tehnikom flokiranja površina od kristala i mermera, menjajući taktilna i optička svojstva tih materijala, koji se obično povezuju sa trajnošću, čvrstinom i luksuzom.
Svoje radove je izlagao na samostalnim i grupnim izložbama u Češkoj i inostranstvu – Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i Japanu. Njegova praksa obuhvata i kolaborativne projekte, rađene po narudžbini za galerije, muzeje, kulturne institucije i dizajnerske kompanije poput Preciosa i Lasvit. Dosta se bavio i enterijerom i izložbenom arhitekturom. Među njegovim najznačajnijim prostornim projektima je enterijer crkve Svetog Vartolomeja u Hodovicama, sa kojim je uspeo da savremeni dizajn uvede u istorijski i sakralni karakter tog prostora.
Mnogi predmeti koje je dizajnirao za Qubus, poput porcelanskih komada iz serije Ruke uvis! (Hände Hoch!) i Bezimenih staklenih vaza (Unnamed), postali su amblemi vizuelnog jezika tog brenda. Zajedno sa drugim, takođe kultnim predmetima nastalim u Qubus-u, oni su najviše doprineli jasnom umetničkom profilisanju i tržišnom pozicioniranju tog ateljea. Redovno su predstavljani na međunarodnoj sceni i nalaze se u mnogim javnim i privatnim umetničkim zbirkama.
Održivost jeste važna, ali je ne doživljavam kao trend. Za mene je to jednostavno stvar zdravog razuma. Umetnici su oduvek stvarali u uslovima različitih ograničenja – bilo da su ona ekonomska, tehnološka ili materijalna. Pronalaženje vrednosti u onome što već postoji nije ništa novo. Naravno, nove tehnologije koje smanjuju potrošnju energije ili čine proizvodnju ekološki prihvatljivijom svakako su dobrodošle, ali ne verujem da održivost po sebi čini umetnost boljom. Ono što je zaista važno jeste da li umetnik ume da preobrazi materijal u nešto smisleno.
Sećanje materijala: Reinterpretiranje nasledja češkog staklarstva
Berdih Karpelis se stalno vraća radu sa sećanjem češkog stakla. Često radi sa već postojećim staklenim predmetima, odbačenom ambalažom, ostacima iz proizvodnje i komponentama koje su izgubile svoju prvobitnu funkciju. Prilazi im ne samo kao materijalu koji se može ponovo upotrebiti, već i kao nosiocima istorije kulture, tehnologije i estetike.
Iako se takvi radovi mogu posmatrati iz aktuelne perspektive održivosti, tj. ponovne upotrebe stvari koje većina ljudi baca, njegov primarni stvaralački impuls nije ekološki u programskom smislu. Najviše ga zanima šta se dešava kada se postojeći predmet ili materijal izmesti iz svog prvobitnog konteksta, i tako ponovo progovori. Industrijski ostaci, zastareli oblici i naizgled obični komadi stakla postaju sredstvo za ponovno sagledavanje istorije češkog staklarstva i preispitivanje ustaljenih hijerarhija vrednosti, funkcije i lepote.
Još 2005. godine, istražujući transformaciju postojećih staklenih predmeta, izradio je seriju predmeta nazvanu Home Made, nastalu sečenjem vinskih boca i spajanjem njihovih delova. Umesto da boce vidi kao otpad, koji će u najboljem slučaju biti recikliran, tim dobro poznatim, industrijski proizvedenim predmetima, dao novu funkciju i status. Sa namerno očiglednim i lako dostupnim umetničkim postupkom oslonio se na estetiku „uradi sam“ kulture i istovremeno nagovestio svoje dugoročno interesovanje za ponovnu upotrebu predmeta, sećanja materijala i promene konteksta.
Srodan pristup je prisutan i u seriji čaša Limunada, koju je Qubus razvio u saradnji sa ilustratorkom Silvijom Lubjenovom. Izrađene sečenjem odbačenih boca i poliranjem ivica vatrom, ove čaše ponovnu upotrebu stakla spajaju sa dekorativnim intervencijama izvedenim iz tradicionalnih i popularnih vizuelnih izvora. Silvijine ilustracije, na staklo nanete tehnikom sitoštampe, donose dekorativne motive tipične za češki porcelan, vizuelne prikaze iz starih botaničkih priručnika, i razigrani ples majmuna, pretvarajući obično ambalažno staklo u prepoznatljive dizajnerske predmete.
Berdih Karpelis se ambalažnom staklu vratio i tokom Poljsko-češkog simpozijuma umetničkog stakla 2011. godine, kada je sarađivao sa najboljim majstorima u staklari Martina Štefaneka u Desnoj. Koristeći zelene staklene boce kao poluproizvode, odnosno radni materijal, zagrevao ih je i izvlačio u izdužene skulpturalne forme. Zbog njihove sličnosti sa listovima i uzdignutim vrhovima biljke sanseverije, ovu seriju predemeta je nazvao Sanseverija (Snake Plant). Ni ovde postojeći predmet nije samo recikliran – njegov prvobitni identitet ostaje prepoznatljiv, ali se tradicionalnim staklarskim tehnikama preoblikuje i dobija novo značenje.
Oduvek su me privlačili predmeti koji već imaju svoju istoriju. Umesto da ih posmatram kao otpad, vidim ih kao nedovršene priče. Njihova ponovna upotreba nije ekološka, već pre svega konceptualna odluka.– Jakub Berdih Karpelis
Značaj koji je seriji Sanseverija pridat tokom simpozijuma ogleda se i u pratećem katalogu, u kome je istoričar umetnosti Miroslav Jasinski svoj uvodni esej ilustrovao fotografijom baš ovog rada. Zajedno sa delima još desetoro učesnika simpozijuma, Sanseverija je bila izložena na Akademiji likovnih umetnosti u Vroclavu, kao i u nekoliko galerija u Poljskoj i Češkoj.
Tokom 2012. godine, Jakub se posvetio transformisanju tipičnih primeraka tradicionalnog češkog šlifovanog kristala, nazvavši tu seriju Metamorfoza. Zagrevanjem, savijanjem i istezanjem stakla, menjao je poznate forme i kombinovao ih sa pronađenim svakodnevnim predmetima, koje je inače sakupljao. U nastalim radovima prefinjenost i tehnička izvrsnost češkog kristala sučeljeni su sa običnim savremenim materijalima i alatima, stvarajući namerno nestabilne susrete tradicije i sadašnjosti. Tako istorijsko nasleđe češkog staklarstva nije odbačeno, već podvrgnuto radikalnoj promeni konteksta, funkcije i značenja.
Ponavljanje reči LOVE je jedna od najprepoznatljivijih dizajnerskih intervencija Jakuba Berdiha Karpelisa. Ispisana u maniru grafita na vazama i čašama, ona običan ili dekorativni predmet pretvara u neposrednog nosioca jezika i značenja. Jakub je ovaj motiv razvio unutar prve serije Bezimenih vaza (Unnamed) na kojima je ispisivao različite poruke o međuljudskim odnosima i stavovima prema životu, poput 22:39 kao uputstva na jevanđelsko Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. Vremenom je sve te poruke sažeo u jednostavan imperativ LOVE.
Čaše LOVE, koje pravi od zelenih, braon i bezbojnih ambalažnih boca, predstavljaju spoj ponovne upotrebe stakla, neformalnog grafičkog postupka i statusa dizajnerskog predmeta iz ograničene serije. One dobro odražavaju napetost između običnog i dragocenog, masovne proizvodnje i autorstva, upotrebne funkcije i umetničkog iskaza – stalno prisutnu u stvaralaštvu Berdih Karpelisa.
Od 2008. godine, Jakub je i umetnički direktor DOX by Qubus, galerije-prodavnice pri Centru za savremenu umetnost DOX u Pragu, koja predstavlja pažljivo odabrane radove afirmisanih i mladih čeških primenjenih umetnika. On tako stalno razvija svoje interesovanje za povezivanje umetnika, zanatlija, institucija i publika, istovremeno gradeći i relevantan kontekst za predstavljanje savremenog češkog dizajna. Od kraja 2025. godine, umetnički je direktor i češke kompanije Artglass koja proizvodi rasvetu, a njemu omogućava da nastavi dijalog između svog dugogodišnjeg iskustva sa tradicionalnom zanatskom izradom stakla i savremenog dizajna.
I pre osnivanja Qubus-a, započeo je samostalnu umetničku praksu koju neguje do danas. Ona se kreće između dizajna, vajarstva i konceptualne umetnosti. Za njegov umetnički izraz, istoričarka umetnosti Simona Martinkova kaže da je „na granici dobrog ukusa, kiča, banalne estetike i luksuza. Tretirajući društvene konvencije, devijacije, tabue i lična iskustva, on često kombinuje različite materijale i tehnike, i razne pronađene predmete uvodi u novi kontekst. Zlato, staklo, porcelan, kamen, kao i predmete iz svakodnevnog života koristi kao materijale i nosioce simboličkih značenja i asocijacija na društvene odnose.
Trajno je posvećen i izučavanju i razvoju starih zanatskih tehnika. Oslanjajući se na tradiciju litijalin stakla Fridriha Egermana razvio je sopstvenu varijantu i nazvao je kjubalin (qubalin). Eksperimentisao je i sa tehnikom flokiranja površina od kristala i mermera, menjajući taktilna i optička svojstva tih materijala, koji se obično povezuju sa trajnošću, čvrstinom i luksuzom.
Svoje radove je izlagao na samostalnim i grupnim izložbama u Češkoj i inostranstvu – Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i Japanu. Njegova praksa obuhvata i kolaborativne projekte, rađene po narudžbini za galerije, muzeje, kulturne institucije i dizajnerske kompanije poput Preciosa i Lasvit. Dosta se bavio i enterijerom i izložbenom arhitekturom. Među njegovim najznačajnijim prostornim projektima je enterijer crkve Svetog Vartolomeja u Hodovicama, sa kojim je uspeo da savremeni dizajn uvede u istorijski i sakralni karakter tog prostora.
Berdih Karpelis se stalno vraća radu sa sećanjem češkog stakla. Često radi sa već postojećim staklenim predmetima, odbačenom ambalažom, ostacima iz proizvodnje i komponentama koje su izgubile svoju prvobitnu funkciju. Prilazi im ne samo kao materijalu koji se može ponovo upotrebiti, već i kao nosiocima istorije kulture, tehnologije i estetike.
Proizvedeno u ograničenoj seriji od 100 primeraka, Dugme je među najnovijim izrazima dugogodišnjeg interesovanja Berdiha Karpelisa za rad sa postojećim formama. Ni ovde prethodni život predmeta nije prikrio, već ga je učinio elementom njegovog novog identiteta. Preciznom promenom funkcije i konteksta uspešno je reanimirao industrijsko staklo iz bliske prošlosti.
Ovaj materijal je do mene došao gotovo slučajno. Otkrio sam kutije pune starih komadića presovanog stakla, koji su prvobitno bili namenjeni proizvodnji rasvetna tela. Bili su izuzetno kvalitetno izrađeni, ali više nisu imali nikakvu praktičnu namenu. Ono što me je privuklo nije bila nostalgija i zato nisam želeo da ih čuvam kao muzejske predmete. Zanimala me je mogućnost da nečemu što je postalo nevidljivo dam potpuno novu ulogu. Promenom konteksta, ovi industrijski fragmenti iznenada postaju dragulji. Sam predmet ostaje gotovo neizmenjen, ali se njegovo značenje u potpunosti menja. Dopada mi se taj trenutak kada ljudi shvataju da im je nešto poznato, ali ne mogu odmah da kažu šta je to.
Privučen specifičnim materijalnim, tehničkim i estetskim kvalitetima starog stakla, koji se danas ne mogu reprodukovati, Berdih Karpelis namerava da nastavi da razvija ovaj pristup. Umesto da stare predmete posmatra kao artefakte koje treba restaurirati ili sačuvati u muzeološkom smislu, on ih kroz savremenu umetničku intervenciju reinterpretira. Tako uspeva da očuva i sećanja koja stari stakleni predmeti nose, istovremeno im omogućavajući da dobiju nove funkcije, značenja i odnose sa sadašnjicom.
Oduvek su me privlačile zaboravljene zalihe, fabrički viškovi, prototipovi ili proizvodni elementi koji nikada nisu doživeli svoju prvobitnu namenu. Staro staklo nosi tragove svog vremena – tehnologije, zanatskog umeća, pa čak i izvesnih nesavršenosti koje su u savremenoj proizvodnji gotovo iskorenjene. To su njegovi jedinstveni kvaliteti, koje nikada ne možemo verno reprodukovati. Ono što mene zanima nije restauracija takvih predmeta, već nastavak njihove priče. Dopada mi se ideja o predmetu koji može imati više života, a ne samo jedan.
U radovima Jakuba Berdiha Karpelisa i Qubus-a odbačene, zastarele i zanemarene forme stakla nisu samo otpad, već materijali ispunjeni kulturnim, tehnološkim i estetskim značenjima. Ambalažno staklo, proizvodni ostaci i predmeti iz ranijih faza češkog staklarstva postaju polazišta za nove radove, u kojima je konceptualna transformacija već postojećeg predmeta važna koliko i sama tehnička intervencija.
Projekti kao što su čaše Luk, Cvet, Majmun i LOVE pokazuju kako obično postpotrošačko staklo može ući u novi kontekst, kroz relativno skromne materijalne i grafičke intervencije. U radovima kao što su Metamorfoza i Dugme, Berdih Karpelis pokazuje da materijalno nasleđe češkog staklarstva treba transformisati, ali tako da tragovi prvobitne funkcije, tehnologije i kulturnog konteksta ostanu vidljivi. U svim ovim pristupima, ponovna upotreba stakla nije samo pitanje održivosti. Ona postaje način rada sa sećanjem stakla, koji uspostavlja nove odnose između delova prošlosti češkog staklarstva i savremenog dizajna i umetnosti.
Najveći doprinos trenda održivosti je verovatno to što nas podstiče da pažljivije posmatramo sam materijal. Umesto da neprestano proizvodimo nešto novo, počinjemo da se pitamo šta već postoji i da li zaslužuje novi život. Staklo je fascinantan materijal, jer može da opstane vekovima, a da pritom neprestano menja svoje značenje. Slomljen predmet ne mora nužno da izgubi svoju vrednost – on jednostavno otvara novo poglavlje svoje priče. Za umetnike to stvara zanimljive mogućnosti. Izazov nije samo tehnički, već i intelektualni: kako sačuvati sećanje, a istovremeno stvoriti nešto sasvim novo?
Kao umetnički direktor prodajne galerije DOX by Qubus, Berdih Karpelis je dobro upoznat i sa načinima na koje drugi češki dizajneri pristupaju ponovnoj upotrebi, reciklaži i prenameni stakla. Za njega sve te prakse nikada nisu same sebi cilj. Njihov značaj zavisi od umetničkog koncepta i specifične istorije, funkcije i svojstava stakla sa kojim se radi. Ponovna upotreba dobija smisao samo kada aktivira sećanje samog predmeta, tj. njegovu prethodnu funkciju, tehnološko poreklo i kulturne vrednosti – umesto da bude samo znak ili gest u korist trenda održivosti.
Srećom, danas postoji dosta zanimljivih umetničkih pristupa staklu. Umesto da govorim o reciklaži kao posebnoj kategoriji, radije razmišljam o umetnicima koji rade sa sećanjem materijala.Divim se dizajnerima koji odbačeno staklo ne posmatraju kao otpad, već kao izvor novih ideja. U češkom kontekstu, ovakav rad je jednako prisutan u radu mlađih nezavisnih studija i afirmisanih dizajnera koji eksperimentišu sa industrijskim viškovima i starom proizvodnjom. Lično me najviše zanimaju projekti u kojima ponovna upotreba stakla nije samo ekološki gest, već sastavni deo umetničkog koncepta. Kada prethodni život materijala ostane vidljiv, on priči o novom predmetu dodaje još jedan sloj značenja.
U tom kontekstu, Qubus-ov angažman na polju ponovne upotrebe postojećeg stakla ne treba videti kao prihvatanje trenda održivog, zelenog ili cirkularnog dizajna, već kao deo dugoročnijeg konceptualnog pristupa materijalu, autorstvu i nasleđu češkog staklarstva. Sa takvim pristupom, ovaj brend dovodi u pitanje ustaljene granice između očuvanja nasleđa, proizvodnje i umetničke intervencije, dok sa ručnom izradom stakla u češkim radionicama stalno jača vezu između savremenog dizajna i lokalnog zanatskog umeća.
Reference
- Caula, R. (2012, Jul 1). jakub berdych: new glass works for qubus. Designboom.
- Corning Museum of Glass. (online). Lithyalin (Glass Dictionary Definition). Corning Museum of Glass.
- Creative Glass Serbia. (2026). Interview with Jakub Berdych Karpelis. Paraćin: Creative Glass Serbia.
- Crystal Valley (online). Kamenický Šenov (misto). Crystal Valley
- DOX Prague (online). DOX by Qubus design shop. DOX Prague, a. s.
- Qubus Design Studio (online). Qubus Design Studio. Facebook.
- Galerie Kuzebauch. (2022). Jakub Berdych & Jakub Berdych Karpelis – Silly Season. Galerie Kuzebauch, Prague.
- Qubus (online). https://eshop.qubus.cz/en/
- Silvie Lubenova (online). https://www.silvielubenova.com/about/
- Wójcik, I. & Łabiński, M. (2011). Catalogue Ekoglass 2011. 4th Polish-Czech Plain-air and Symposium of Art Glass. Art and Culture Centre in Wroclaw – Cultural Institution of Lower-Silesian Region Self-Government (PL).
Ova priča nastala je kao deo projekta „Međunarodna rezidencija Laboratorija za kreativno staklo“ koju je sufinansirala je Švajcarska vlada, u okviru projekta „Kultura za demokratiju“, koji sprovodi Hartefakt fond. Kultura za demokratiju pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, projekat Kultura za demokratiju podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Druga faza projekta traje od 2025.godine do kraja 2028. godine.