Intervju vodila: Hristina Mikić
Na karti industrijskog nasleđa, Jagodina zauzima važno mesto, jer je upravo na ovom području započela nacionalna proizvodnja i industrijalizacija stakla u obnovljenoj Srbiji. U Zavičajnom muzeju u Jagodini nalaze se predmeti koji svedoče o samim počecima industrije strakla. Nedavno je iz štampe izašla obimna monografija o zbirci stakla ovog muzeja čiji je autor Jasmina Trajkov, muzejski savetnik. Monografija sadrži celokupnu zbirku predmeta od stakla Zavičajnog muzeja Jagodina, kao i rezultate istraživanja istorije proizvodnje stakla na teritoriji ovog grada.
Jasmina Trajkov je diplomirala na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 2003. Radila je kao pripravnik – volonter u Muzeju naivne umetnosti u Jagodini, a od oktobra 2004. zaposlena je u Zavičajnom muzeju Jagodina gde se bavi kulturnom istorijom Jagodine u periodu od početka 19. veka do Drugog svetskog rata i urednik je sajta Muzeja. Realizovala je emisije sa temama iz istorije Jagodine u produkciji lokalnih televizijskih stanica, a takođe je i autor više retrospektivnih izložbi zavičajnih likovnih umetnika. Uže istraživačko zanimanje joj je srpska umetnost i vizuelna kultura 19. veka i istorija fotografije u Srbiji.
U susret jubileju 180. godina staklarstva u Srbiji koji se obeležava iduće godine, razgovarali smo sa Jasminom o njenom istraživanju stakla, posebnostima i tajnama koje krije zbirka stakla Zavičajnog muzeja u Jagodini. Ova zbirka danas broji 194 predmeta koji obuhvataju proizvodnju čeških, austro-ugarskih i domaćih staklara, a jagodinski muzej je počeo da prikuplja ove predmete 1955. godine. Kasnije, krajem 70-ih godina prošlog veka se tome pristupilo sistemski, kada je formirana i zbirka.
Šta vas je inspirisalo na istraživanje zbirke o staklu i njeno publikovanje u vidu knjige?
„U okviru obeležavanja Međunarodne godine stakla, maja 2022. godine u Zavičajnom muzeju Jagodina priređena je izložba „Rađanje staklarstva u Srbiji“ na kojoj je publici, nakon četvrt veka od poslednje izložbe predmeta od stakla, predstavljen deo zbirke stakla Zavičajnog muzeja. Zbog nedostatka finansija odštampan je skroman katalog kao prateća publikacija izložbe. Ova izložba bila je povod da se pristupi revalorizaciji zbirke i pokrenu dodatna istraživanja istorije proizvodnje stakla na teritoriji grada. Utvrđeno je da u zbirci nema predmeta koji su izrađeni u staklari Avrama Petronijevića, ako se izuzmu ulomci i staklena masa pronađena u selu Mišević, a izmenjeno je i datiranje većeg broja predmeta, odnosno njihova atribucija. Zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Republike Srbije krajem 2024. godine smo napokon uspeli da objavimo katalog Zbirke stakla Zavičajnog muzeja Jagodina čime je dat doprinos dostupnosti muzejskog nasleđa. Nadamo se da će ova publikacija biti od značaja za dalje proučavanje industrije stakla u Srbiji i to samih početaka razvoja ove delatnosti. Nakon što su naši sugrađani videli ovaj katalog, zbirka je dodatno uvećana vrednim poklonima, što samo ukazuje na to da je istraživanje proizvodnje stakla na teritoriji Pomoravlja proces koji nema kraja, već smo svi mi koji se ovom temom bavimo neprekidno pred novim izazovima. Kao kustos u Zavičajnom muzeju u Jagodini brinem o 17 zbirki Etnološkog, Istorijskog i Umetničkog odeljenja, tako da se nikada pre pripreme izložbe, a potom i kataloga zbirke nisam posebno posvećivala staklu, tehnologiji i tehnikama izrade i dekoracije, pa je rad na publikovanju ove zbirke tražio prilično angažovanje, istraživanje i mnogo učenja. Naravno, tu je bilo i nekoliko kolega čija mi je nesebična pomoć mnogo značila kako bih ovaj posao mogla uspešno da realizujem.“ navodi Trajkov.
Po čemu su jagodinske fabrke stakla bile specifične i šta su one u to vreme značile za razvoj privrede Jagodine i Srbije?
„Nakon sticanja autonomije 1830. godine, započeo je razvoj i modernizacija života u Srbiji ali je to bio spor proces jer je Srbija bila opustošena i privredno jako zaostala. Fabrička proizvodnja stakla spada u najstarije grane domaće industrije jer je zbog modernizacije gradova, upotrebe staklenih prozora i korišćenja staklenog posuđa i ukrasa u domaćinstvima potreba za staklom bila sve veća. Srbija je imala sirovina neophodnih za pokretanje sopstvene proizvodnje stakla, ali je veliku prepreku za začetak staklarstva u Srbiji predstavljao nedostatak znanja, kapitala i infrastrukture. Da se upusti u ovu investiciju usudio se Avram Petronijević, jedna od najznačajnijih političkih ličnosti ustavobraniteljske vlade 1839–1846. Iako je njegova staklara po svom tehničkom uređenju i načinu proizvodnje zasnovane na ručnom radu i vodenom pogonu bila zastarela i kako se kasnije pokazalo predstavljala Petronijevićev najveći neuspešni poslovni poduhvat u koga je on ušao više s dobrim namerama nego sa proračunima, njen značaj i za Jagodinu i za Srbiju je veliki. Ovo je bila prva fabrika u Srbiji, a njeno otvaranje označilo je početak industrijske proizvodnje u našoj zemlji. Bozitovac je proizvodnju stakla vratio u život, a Nacko Janković je fabriku koju je od njega preuzeo opremio savremenim uređajima i uveo parni pogon. Staklara je borbu sa konkurencijom koju je predstavljao uvoz stakla iz Austrougarske izdržala dve i po decenije, a njeni proizvodi bili su zastupljeni među eksponatima koje je Srbija predstavaljala na svetskim izložbama. Zatvaranjem staklare Nacka Jankovića završio se jedan period dug više od pola veka u kome je Jagodina bila značajan centar u razvoju staklarske industrije u Srbiji.“ objašnjava Jasmina.
inovativne stilske karakteristike Petronijevićeve i Jankovićeve staklare
„Majstori u Petronijevićevoj staklari bili su iz centralne Evrope. Oni su poznavali određeni način rada i forme stakla i to su doneli u Srbiju. Kao naslednici petovekovne tradicije staklarstva, bavarski i češki majstori nisu bili podložni stilskim uticajima i držali su se starih načina i kvaliteta proizvodnje. Kako je srpska sredina bila pod uticajem bečkog bidermajera, sasvim joj je odgovarao ovaj centralnoevropski stil u izradi stakla, bez većih stilskih eksperimentisanja. U staklari Nacka Jankovića i dalje su glavni majstori bili stranci: Česi, Nemci, Slavonci i Slovenci. Oni su radili na oblikovanju i dekoraciji stakla, a pomoćni radnici su bili iz redova domaćeg stanovništva. Iako su prisutni isti uticaji kao kod stakla nastalog u Petronijevićevoj fabrici, uočljive su i neke novine u stilskim karakteristikama na prelomu vekova. Forme su izduženije i nežnije, a manje masivne. Kao ukras preovladavaju floralni motivi, dekoracija je slikana u emajlu i bojama ili izvedena matšlifom, a kod luksuznijih predmeta korišćena je i pozlata. Pred kraj veka pojavljuju se i elementi secesije u dosta modifikovanom i skromnom obliku. Proizvodnja nastoji da zadovolji ukus građanskog društva, koje je u to vreme bilo nosilac transformacije i modernizacije.“ ističe Jasmina.
najinteresantniji predmeti u jagodinskoj zbirci
„Najinteresantniji predmet u zbirci je luksuzni bokal od kristalnog stakla sa graviranom dekoracijom i srebrnim okovom izrađen u Beču početkom 20. veka. Potiče iz kuće uglednog Jagodinca Marka Đorđevića, osnivača Jagodinske štedionice, koji je bio oženjen ćerkom Mihajla Kosovljanina, vlasnika Pivare u Jagodini. Prilikom boravka u Jagodini, kralj Petar I Karađorđević je odsedao u Kosovljaninovoj kući. Za bokal koji Zavičajni muzej poseduje vezuje se priča da je to zapravo bio deo svadbenog poklona Marku Đorđeviću i Danici Kosovljanin 1912. godine od samog kralja Petra I. Ovu priču ne možemo potvrditi, ali na prvi pogled je jasno da je reč o izuzetnom predmetu. U kući Dane i Marka Đorđevića nalazilo se još mnogo skupocenih predmeta, koji zajedno sa ovim bokalom svedoče o materijalnom statusu i uopšte životu uglednih građanskih porodica u Jagodini.“ naglašava Jasmina Trajkov.
najstariji predmet: staklena doza, trgovačke porodice marković
„Verujemo da je najstariji predmet u zbirci doza sa poklopcem od bezbojnog stakla za koju se prvobitno pretpostavljalo da je izrađena u Avramovcu. Nova istraživanja dovela su nas do kataloga kompanije S. Reich & Co. iz 1880. gde smo pronašli model koji bi odgovarao našoj posudi. Predmet inače potiče iz kuće imućnijeg jagodinskog trgovca Milete Markovića. On je još 1875. godine osnovao trgovačku firmu koja je poslovala sa Bečom, Minhenom, Pragom i Berlinom, pa je često i putovao. Veliki deo staklenih predmeta iz zbirke pripadao je porodici Marković.“ kaže Jasmina.
najvredniji predmeti: čaše izradjene za porodicu Janković, vlasnike staklare
„Dva izuzetna i jedinstvena primerka iz zbirke su čaše izrađene za porodicu Janković koja je bila vlasnik staklare u Jagodini. Čaša za vodu sa inicijalima Nacka Jankovića, trgovca iz Jagodine koji je 1882. godine uz pridruženi kapital svog tasta Mike Aranđelovića otvorio treću staklaru u Jagodini, izrađena je od stakla livenog u kalupu, presvučenog crvenom lazurom, sa pozlaćenom trakom oko otvora i oko baze. Vijugave zlatne, plave i bele linije u vidu arabeske formiraju inicijale NJ izvedene latinicom. Dekorativni friz u istim bojama izveden je i oko otvora.
Veština majstora jagodinske staklare vidljiva je i na dekoraciji koju čini floralni ukras izveden emajlom i pozlatom na pehar-čaši sa visokom modelovanom stopom sa koje se izdiže profilisana noga ukrašena pozlatom. Sa jedne strane recipijenta izvedeni su inicijali sina vlasnika staklare DNJ (Dušan Nacko Janković), a sa druge strane je njegov portret izrađen na ovalnom porcelanskom medaljonu. Čaše sa vladarskim i portretima članova vladarske porodice pojavljuju se u Srbiji od sredine 19. veka kao deo propagandne kulture. Krajem 19. i početkom 20. veka na čašama se pojavljuju i portreti članova uglednih građanskih porodica. Čaša sa likom Dušana Jankovića reprezentativan je primer ove prakse koja uzore nalazi u visokim elitnim krugovima.“ navodi Trajkov.
Najdraži stakleni predmet Jasmine Trajkov
„Najdraži predmet u zbirci mi je čaša izrađena u Nackovoj staklari koja ima posebnu priču. Ovu čašu nam je 2020. godine poklonio gospodin Ljubodrag Paunović, a bila je deo pokućstva njegovih deke i bake. Kako nam je gospodin Paunović ispričao, njegova baka je u ovoj čaši držala slatkiše. Bez obzira na to što su deca često posezala rukama ka njoj, čaša se nije razbila. Njegova supruga je čašu sačuvala pa su na predlog prijatelja, inače dugogodišnjeg saradnika naše ustanove, gospodin i gospođa Paunović odlučili da je poklone muzeju. Posebnost ovoj čaši daje podatak da je deda gospodina Paunovića Sava Stojanović bio radnik u staklari Nacka Jankovića i da je čašu doneo upravo iz ove fabrike.“
Da su jagodinske fabrike stakla nastavile sa radom, kako mislite da bi izgledale danas i kakav doprinos bi dale razvoju i vidljivosti Jagodine?
„Verujem da su ove fabrike, pre svega mislim na Nackovu staklaru, mogle da posluju poput Pivare i današnjeg „Juhora“, a nekadašnje Klefiševe fabrike za preradu mesa. Za razliku od Avrama Petronijevića Nacko je imao naslednika, sina Dušana, koji je preuzeo rukovođenje fabrikom. Pod pretpostavkom da je Dušan imao kapitala ili formirao akcionarsko društvo i da je fabrika preživela nedaće Prvog i Drugog svetskog rata, mogla je biti jedan od simbola grada. Obezbeđivala bi radna mesta, povećala bi prihode grada i privukla investicije. Jagodina bi bila prepoznatljiva po proizvodima od stakla, a verujem da bi staklara podsticala i inovacije u proizvodnji stakla i dizajnu proizvoda. Grad bi tako danas mogao da se diči tradicijom u proizvodnji stakla dugom skoro 180 godina.“ kaže Jasmina.
Autor fotografija: Đorđe Filipović, ljubaznošću Zavičajnog muzeja Jagodina.