Autor: Milica Lundin (Đurić)
Medju brojnim muzejskim stručnjacima Srbije, moja majka Jelica Đurić se izdvaja kao prvi istraživač koji se temeljno posvetio dvema prvim srpskim fabrikama umetničkog stakla. Početno istraživanje o uvozu umetničkog stakla u tek od Turaka oslobođenu Srbiju odvelo je Jelicu do početaka srpske proizvodnje predmeta od stakla. Pošto se time još niko od njenih kolega nije opsežno bavio, što zbog nedostupne arhivske gradje, što zbog malog broja staklenih predmeta za koje se predpostavljalo da su izrađeni u Srbiji u XIX veku, Jelica je sistematski obradila podatke o istoriji prve dve fabrike stakla iz Jagodine. Prikupila je najstarije primerke srpskog umetničkog stakla izrađene u njima da bi ih zajedno sa primercima uvezenog stakla iz istog perioda predstavila publici u okviru izložbe “Staklo u Srbiji XIX veka”. Poređenje je bilo značajno po tome što je pokazalo s kolikim naporom i upornošću su srpski industrijalci prihvatili izazov da postepeno osvoje i unaprede ovu delatnost ne bi li dostigli tada postojeće evropske estetske i tehnološke norme.
OD STUDIJA DO PRVOG ZAPOSLENJA
Jelica Djurić je rodjena 1934. godine u Beogradu, od oca Dragoljuba Krstića iz Velikog Borka, trgovca i solunskog borca i majke Anđelije Krstić, rođene Aranđelović, domaćice, iz imućne smederevske porodice. Živeli su na Bulbuderu, u blizini beogradskog Novog Groblja. Kao jedino dete svojih roditelja i mažena od svoje tetke i teče, očevog uspešnog poslovnog kompanjona, koji nisu imali sopstvene dece, provela je lepo detinjstvo do početka Drugog svetskog rata. Otac Dragoljub je u toku drugog rata bio aktivan samo u trgovini, u meri dovoljnoj da se prehrani porodica, ali je do kraja života ostao simpatizer monarhije. To je porodicu u posleratnim godinama koštalo imovine i dozvola za rad, pa je od tada jedino majka Anđelija imala pravo na zaradu. Radila je fizičke poslove. U skromnim stambenim uslovima i sa malim sredstvima iškolovali su Jelicu, koja je uvek govorila kako su joj, uprkos oskudici, godine školovanja ostale u najlepšoj uspomeni.
U gimnaziji se družila i spremala maturski ispit sa glumicom Ružicom Sokić. Studirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1953. do 1959. Najbliže drugarice iz vremena studija pa i posle bile su joj Ruža Tasić, kasnije službenica Zavoda za zaštitu spomenika Srbije i istoričarka Dragica Anić. Na studijama je 1954. upoznala Veljka Đurića-Šunju, četiri godine starijeg kolegu iz Crne Gore, za kojeg će se 1957. udati. Pošto je Šunja diplomirao 1956. morao je odmah po završetku studija da stupi na dužnost na Cetinju. Istoričara umetnosti u Crnoj Gori još nije bilo i on je bio prvi diplomirani stručnjak iz ove oblasti, a na Cetinju je bilo neophodno otvoriti muzeje koji su od rata čekali na obnovu i stručnu sistematizaciju. Bilo je jasno da će i za Jelicu biti posla u Crnoj Gori, pa je tako i ona, pošto je apsolvirala, požurila za Šunjom na Cetinje da bi se uključila u taj rad. Diplomski je pisala u svojoj novoj sredini, daleko od profesora, uz pomoć prepiske i svojih drugarica koje su joj slale stručnu literaturu. U jednom pismu Dragici Anić se vidi njena nostalgija za rodnim gradom, koju prikriva opisima događanja, druženja i italijanskih radio i tv programa, tada zbog blizine Italije jedino dostupnih u Crnoj Gori.
Jelicin profesionalni uspeh u toku sedam godina, koliko je sa mužem provela na Cetinju, je munjevit: od konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika Crne Gore, napredovala je do upravnice cetinjske Umetničke galerije. Na ovom položaju je izvršila potpunu sistematizaciju umetničkih dela koje je Galerija do tada prikupila i oformila joj arhiv. Trudila se da nikada ne službuje u ustanovi u kojoj bi joj suprug bio šef, pa se šalila kako je morala da beži na novo radno mesto čim bi se to desilo. U medjuvremenu je, izmedju svoje dve trudnoće, položila stručni ispit za kustosa – konzervatora. Postala je majka sina Balše 1962. i ćerke Milice 1963.
Kako se predvidjeni boravak u Crnoj Gori uprkos njihovim prvobitnim planovima odužio, sredinom 60-tih se osetila jaka potreba za daljim stručnim napredovanjem bračnog para, pa su doneli odluku da pređu u Beograd. Šunja je već 1965. dobio mesto u Ministarstvu kulture Srbije, kao sekretar, a Jelica je sa decom pričekala nekoliko meseci na Cetinju dok nisu od Ministarstva dobili stan na Banovom Brdu. Porodica se 1966. tamo nastanila i ostaće na istoj adresi do 2013.
PRVE GODINE U BEOGRADU
Jelicine prve godine u Beogradu nisu bile lake. Slobodnih radnih mesta je bilo znatno manje nego u Crnoj Gori. Tako se ona odazivala na svaki poziv za rad na određeno vreme: 1966-1968 je u tri navrata radila u Galeriji Fresaka, prvo kao zamena kolegi sa odeljenja za foto-dokumentaciju, koji je bio na bolovanju, a kasnije u saradnji sa Anikom Skovran na poslovima u galeriji i na terenu van Beograda. Njen poslednji ugovor na određeno vreme je bio 1968. sa izdavačkom grupom “Revija”, koja je tada u okviru lista Borba radila na ilustrovanim monografijama, pod rukovodstvom Nebojše-Bata Tomaševića. Suprug Šunja će 1968. preći na mesto direktora Zavoda za zaštitu spomenika Srbije, gde će ostati do 1978.
Posao u Muzeju primenjene umetnosti Jelica je dobila u avgustu 1969. tri godine posle dolaska u Beograd. U početku je radila kao kustos u matičnoj službi, gde je postala šef, najverovatnije posle napredovanja u zvanje višeg kustosa 1974. Iz njenih sećanja znamo da su je u Muzeju mesecima pripremali da preuzme zbirku istorijskog stakla, porcelana i keramike od kustoskinje Ruže Drecun, koja se spremala da ode u penziju. Koleginica Drecun je upoznavala sa predmetima zbirke, metodom sistematizacije i stručnom ekspertizom. Godine 1977. je preuzela zbirku i postala stručnjak za istorijsko staklo, porcelain i keramiku.
Tih godina je direktor Muzeja bio Jefta Jeftović, a kasnije će ga zameniti Bojana Radojković. Jelica se u Muzeju primenjene umetnosti isticala po pouzdanosti, sistematičnosti u poslu i velikim integritetom. Njene najbliže kolege su pored direktorke Radojković bile Vojislava Rozić, Mirjana Teofanović i Mirjana Andrejević. Sa Verenom Han i Zagorkom Janc je radila nešto kraće vreme zbog razlike u godinama i dužine radnog iskustva. Od mlađih kolega najbliži su joj bili Svetlana Isaković, Dušan Milovanović i kasnije Ivanka Zorić, za koju je Jelica govorila da mnogo obećava. Poslednje troje će u godinama posle Jelicine smrti jedan za drugim biti direktori Muzeja.
Godina 1981. je bila značajna za porodicu Djurić jer je oboje dece započelo studije: sin Balša je posle odsluženja vojnog roka postao student Filozofskog fakulteta na odseku za istoriju umetnosti, iako su roditelji mislili da je upisao arhitekturu, a kćer Milica je upisala Muzičku akademiju na odseku za klavir. Jelicin suprug Veljko Djurič- Šunja je posle deset godina plodnog rada u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije prešao u Republički sekretarijat za kulturu na posao savetnika za kulturno nasleđe. U 1982. godini odlazi u prevremenu penziju.
POSVEĆENOST ISTRAŽIVANJU STAKLA
Jelicina istraživanja o umetničkom staklu u Srbiji počela su pod uticajem Verene Han koja se nije bavila isklučivo staklom, ali je objavila nekoliko interesantnih radova o Dubrovačkom staklu 14-16 veka, o tehnologiji stakla, ikonama na staklu i početke trgovine staklom na prostorima bivše Jugoslavije. Jelica se opredelila za tematiku stakla i staklarstva u Srbiji najviše u nameri da se nadoveže na rad Ruže Drecun, koja je 1970. prva obznanila nekoliko tada poznatih staklenih predmeta za koje se pretpostavilo da potiču iz jagodinske i paraćinske fabrike. Pošto je Jelica od Arhiva Srbije dobila na uvid pozamašnu dokumentaciju carinskih zapisa iz XIX veka o prelasku robe preko novonastale srpske granice, logično je bilo izvući zaključke o trgovini staklom iz tog izvora koji, kako sama piše u svojoj knjizi, Ruži Drecun ranijih godina nije bio dostupan. Na taj način je Jelica došla do zanimljivih podataka o potrebama i navikama novonastalog građanskog sloja Srbije i trgovačkim poslovima u Srbiji. Bilo je tu mnogo zapisa i o ostaloj robi koja je prelazila granicu, što je takođe pobudilo Jelicinu pažnju i simpatije, te se nadala da će jednog dana napisati knjigu popularnijeg sadržaja na ovu temu. Sve svoje nalaze iz arhiva je sačuvala u nekoliko svezaka, koje na žalost nisu dočekale da budu upotrebljene u tu svrhu.
Izložba o staklu, kao rezultat njenog istraživanja je trajala dva meseca i imala velikog odjeka u javnosti. Za autorku najprijatnije vođenje kroz izložbu je bilo prilikom posete radnika jedne od tadašnjih fabrika stakla, gde je mogla sa zadovoljstvom da odgovara na precizna profesionalna pitanja majstora staklara o osobenostima predmeta sa izložbe i starim tehnikama izrade stakla. Od svih medijskih osvrta na izlužbu, najlepša uspomena za porodicu je ostalo Jelicino gostovanje u popularnoj emisiji Radio Beograda “Kod dva bela goluba” posvećenoj beogradskoj istoriji i gradskim zbivanjima. Jelicin razgovor sa voditeljkom programa Dubravkom Stamenković o istorijatu srpskog stakla bio je začinjen arhivskim numerama starogradske muzike, a pominjani su i simpatični zapisi koje je Jelica pronašla u arhivskoj građi.
Jelicina knjiga o srpskom staklu XIX veka, koja je istovremeno i katalog za njenu izložbu otvorenu u novembru 1984. sastoji se od 130 strana. U prvom delu čitaoci se upoznaju sa istorijom korišćenja, uvoza i proizvodnje stakla u Srbiji, prethodnim istraživanjima o tome i stilskom analizom predmeta. Tekst počinje uvodom u kojem se Jelica osvrće na rad svojih prethodnica Mirjane Ćorović-Ljubinković i Verene Han, koje su pratile umetničko staklo na jugoslovenskom terenu od srednjeg veka preko renesanse i baroka. U ovom delu teksta Jelica ukazuje na njihove značajne teze da staklo nije ušlo u srednjevekovnu Srbiju samo iz Vizantije već velikim delom iz Dubrovnika, tj. Venecije, te o mogućoj proizvodnji stakla u Srbiji u vreme Nemanjića. Tadašnji istraživači morali su se oslanjati na stilsku analizu staklenih predmeta. Hemijska analiza, koja bi omogućila svrstavanje stakla u majstorske radionice i razjasnila mnogo toga vezanog za mesto nastanka stakla i kretanje staklarskih majstora i predmeta od stakla kroz balkanski region u to vreme nije bila na raspolaganju.
Turska okupacije Srbije je donela dosta orijentalnih uticaja. Povremena oslobadjanja i primirja sa Turskom su u određenim delovima Srbije činila da se želja za elegantnim zapadnjačkim stilom života koleba kako su se odnosi sa Turskom menjali. Jelica prati ovu dinamiku kroz zapise inventara crkvenih i dobrostojećih svetovnih domaćinstava. Carinski zapisi u njenoj knjizi predstavljaju najverodostojnijeg hroničara jer su pisani perom običnog đumrukdžije, današnjim rečnikom -carinika. Autentične opise, količine i cene robe ona navodi besprekorno, ponekad čak anegdotski, izvodeći pritom i zaključke o tadašnjem standardu i imućnosti naručilaca.
Posle oslobođenja od Turske novonastala srpska država okreće se industrijalizaciji. U delu knjige o istorijatu prvih fabrika stakla Jelica je posvetila pažnju i neuspelim pokušajima začetaka staklarske proizvodnje. Razlozi za kratak vek prve fabrike (1846-1852) su vrlo podrobno objašnjeni i dokumentovani odlomcima iz prepiske njenog osnivača Avrama Petronijevića, njegovih naslednika i vlasti koje su mu izašle u susret u ovom poduhvatu. Druga jagodinska fabrika Nacka Jankovića, koja je najverovatnije preuzeta od manje uspešnog preduzimača Julija Bozitovca 1882. poslovala je duže (1879-1907) i uspešnije, ali se ugasila iz sličnih razloga kao prva. I pored relativno velike i moderne proizvodnje i javnih priznanja, od kojih je najznačajnija nagrada na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. nije uspela da otplati dugove koji su nastali u svrhu početnog kapitala. Kao i u prvom slučaju, vlasnik-osnivač je ubrzo umro i ostavio naslednicima ceo teret loših finansija. Staklo će se dalje proizvoditi u paraćinskoj fabrici koja je otvorena 1907. godine. Ta proizvodnja je sasvim moderna i fabrika je do danas aktivna.
Jelicina stilska analiza predmeta sabranih za ovu izložbu iz MPU, drugih muzeja Srbije i privatnih kolekcija je studiozna i sistematična i ukazuje na odlično majstorsko znanje staklarskih stručnjaka koji su za potrebu fabrika dovedeni iz Bohemije, Bavarije, Češke, Slovačke i Slovenije. U prvoj fabrici se izrađivalo i ravno staklo za prozore, a u drugoj samo stono staklo. Proizvode prve fabrike, pravljene uglavnom od bezbojnog stakla, odlikuje jednostavnost, a ukrašeni su najčešće brušenjem, u stilu bidermajera. Proizvodi druge fabrike su radjeni u tada modernim pseudostilovima, a kasnije u stilu secesije. Medju njima ima pravih bisera, što je u knjizi ilustrovano sa 45 strana fotografija, nažalost većinom crno-belih.
Posle izložbe o staklu u Srbiji XIX veka, Jelica dobija od Muzeja priznanje za “svesrdno zalaganje i lični doprinos uspešnom razvoju ustanove tokom proteklih 15 godina” . Prethodno je u maju te godine primila i nagradu “Mihajlo Valtrović” koja se dodeljuje muzejskim radnicima za zapažene rezultate u toku radne godine. U njenom slučaju nagrada je stigla za koautorstvo na izložbi “Srednjovekovno blago u srpskim riznicma”. Izložba o staklu joj je tada tek predstojala, ali su kolege bile upoznate sa obimnim pripremama koje su se protezale već niz godina. Samo rad u Arhivu Srbije na prikupljanju podataka je trajao dve godine, pa se može reći da je nagrada došla kao priznanje za sveukupan rad u muzeju.
Jelica je preminula neočekivano, usled posledica teškog moždanog udara, u julu 1988. godine. Šteta je što njen uzlet u naučnu oblast istorijskog stakla nije potrajao duže, jer je očigledno mogla iza sebe ostaviti još mnogo zanimljivih istraživanja i dostignuća. Na njenom mestu rukovodioca zbirke za umetničko staklo, porcelan i keramiku radiće od 2007. njen sin Balša, kojeg je smrt istovetna majčinoj tokom 2011. sprečila da razvije sopstveni istraživački potencijal.
Fotografije: Privatna arhiva porodice Đurić