Kreativno staklo
Srbije

Hronologija

Srpska fabrika stakla početkom XX veka || Fototeka, Zavičajni muzej Paraćin

Srpska fabrika stakla početkom XX veka

Hronologija

Milivoje M. Popović, poznati trgovac staklom iz Beograda, uputio je ministru narodne privrede molbu za podizanje fabrike stakla i odobravanje povlastica.

1906.

1907.

Osnovano je akcionarsko industrijsko preduzeće pod nazivom: Srpska fabrika stakla sa sedištem u Beogradu koje će „fabričkim načinom proizvoditi sve vrste stakla”. Predsednik preduzeća bio je Milivoje M. Popović, trgovac staklom iz Beograda, a drugi osnivači bili su trgovci Sava V. Savić i Ilija Antonović.

Narodna skupština donela je Zakon o povlastici Milivoju M. Popoviću za podizanje fabrike stakla u granicama Kraljevine Srbije i počela je izgradnja Srpske fabrike stakla u Paraćinu.

Sagrađena je prva, lončana peć sa 14 lonaca ložena bukovim drvetom.

Za tehničkog direktora fabrike postavljen je Rudolf Kraus, bivši direktor staklare u Zvečevu, jedne od prvih staklara na našem području. Posle rada u Zvečevu, Kraus je otišao u Češku odakle je, na predlog braće Minh, angažovan za rad u Paraćinu. Kraus je bio direktor fabrike do početka Prvog svetskog rata.

Fabrika je počela sa radom 24. jula, a sva odeljenja bila su u funkciji od 18. avgusta – tog meseca, prvo staklo iz paraćinske fabrike bilo je u prodaji u staklarsko-porculanskoj radnji Maksima Flajšera i Majera u Beogradu.

1908.

1909.

Fabrika je zbog zavisnosti od drveta kao tehnološkog goriva radila sezonski, to je dovelo da radnici dva puta prekidaju rad usled neisplaćenih zarada.

Srpsku fabriku stakla preuzela je Beogradska zadruga.

Rekonstruisana je parna i dograđena hidroelektrična centrala za potrebe fabrike.

1911.

1912-13.

Tokom Balkanskih ratova, vila za smeštaj poslovođe fabrike (tzv. Minhova vila) pretvorena je u stacionar i bolnicu za prihvatanje i lečenje obolelih i ranjenih vojnika.

Fabričkoj hidrocentrali na Crnici dodate su dve turbine (84 KVA).

1913.

1914-18.

Tokom Prvog svetskog rata, fabrika nije radila – u njoj je bio stacioniran Crveni krst.

Sagrađena je nova, modernija lončana peć sa 12 lonaca.

Uveden je ugalj (generatorski gas) kao novo tehnološko gorivo.

Izrađena je prva kadna peć i počelo se sa masovnom proizvodnjom presovanog stakla.

Ručna mašina „Kiko“ za presovanje boca i tegli uvedena je u proizvodnju.

Počela je proizvodnja kristalnog stakla, čime je proizvodni asortiman značajno poboljšan i proširen.

1922.

1924.

Fabričkoj hidrocentrali na Crnici dodata je lokomobila (172,2 KVA) ložena ugljem i drvetom.

Potpisan je prvi kolektivni ugovor između Srpske fabrike stakla i njenih radnika koji je regulisao prava i obaveze obe strane. Radnici su dobili pravo na besplatan stan, osvetljenje, ogrev itd.

Sagrađena je još jedna, moderna kadna peć (sa novim gasogeneratorom) i počela je proizvodnja presovanog stakla u tri smene.

1925.

1926.

Srušena je prva, starinska lončana peć sa 14 lonaca i prestalo se sa upotrebom drveta kao tehnološkog goriva.

Fabrika je na kadnoj peći ovladala izradom proizvoda od zeleno-crnog stakla. Druga kadna peć davala je bezbojno trgovačko staklo.

Srpska fabrika stakla postala je stalno predstavništvo i zastupnik konzorcijuma „Sjedinjene tvornice stakla d.d.“ u vlasništvu braće Abel.

Paraćinsko staklo moglo je biti ukrašeno sa osam različitih „giloš dezena“.

Izmenjen je i dopunjen Pravilnik o gostionicama, kafanama i ostalim radnjama sa alkoholnim pićima (1925), što je uticalo na rad industrije stakla i prilagođavanje proizvodnje stakla za ugostiteljstvo novim standardima.

Fabrika je izvezla prvi vagon svojih proizvoda u Grčku.

1927.

1928.

Braća Abel, vlasnici konzorcijuma Sjedinjene tvornice stakla d.d. Zagreb, kupili su od Beogradske zadruge paraćinsku fabriku.

Modernizovana je proizvodnja i uvedeni su brojni novi modeli proizvoda.

Fabrika je počela da proizvodi velike šlifovane garniture posuđa za ugostiteljstvo sa nazivima jugoslovenih toponima.

Usvajaju se ergonomski standardi u proizvodnji određenih modela čaša.

Donet je Zakon o žigosanju čaša i boca u ugostiteljstvu.

U fabrici je oformljena ćelija Komunističke partije.

1929.

1930.

Uvedeni su novi proizvodi u asortiman fabrike.

Objavljen je prvi katalog fabričkih proizvoda koji je štampao „ŽIKIŠON“ u Paraćinu.

Problemi sa žigosanjem čaša utiču na rad fabrike.

Fabrika je ovladala tehnologijom iberfang (dvoslojnog) stakla i premenjivala ga je na opalnom staklu.

Lansirana je linija predmeta za osvetljenje, kao i probna linija časa od opalnog stakla. 

1932.

1934.

Porušena je stara kadna peć i sagrađena je nova (sa novim gasogeneratorom) namenjena proizvodnji balona i sifonskih boca.

Fabrika otvara svoje predstavništvo i prodavnicu u Beogradu.

Prva ponuda belgijskih proizvođača piva za proizvodnju pivskih čaša.

Izvoze se proizvodi za Palestinu i Tursku.

Sklopljen je novi kolektivni ugovor koji je posebno sprečavao otpuštanje radnika i predviđao samo skraćivanje radnog vremena ukoliko dođe do smanjenja proizvodnje.

U fabrici je otvorena kuhinja za ishranu radnika.

Izgrađene su prve radničke kolonije.

Tražnja za paraćinskim šlifovanim staklom je velika, da fabrika nije uspevala da je podmiri.

Lansirana je II generacija garnitura od stakla sa nazivima jugoslovenskih toponima.

Inovacije u dezenima za ecovanje čaša.

1936.

1937.

Štampana su dva kataloga fabričkih proizvoda sa novim proizvodima – jedan za redovno poslovanje i drugi sa naslovom „Servisi šlifovani beli i u boji“ za sajamsko predstavljanje.

Fabrika je svoje proizvode i proizvodne mogućnosti predstavila na prvom Međunarodnom sajmu uzoraka u Beogradu.

Fabrika ovladava proizvodnjom zelenog duvanog stakla.

Problemi sa propisima i praksom u vezi žigosanja čaša utiču na rad fabrike.

U fabrici je oko 700 radnika pravilo 1500 artikala i proizvodilo oko 2400 tona šupljeg stakla.

Uvodi se novi asortiman proizvoda od stakla i pojedine tehnike dekoracije. 

1939.

1940.

Novoformirani sindikat radnika fabrike, Jugoras (Jugoslovenski radnički sindikat), tražio je novi kolektivni ugovor.

Za vreme okupacije, fabrika je radila smanjenim kapacitetom, a pred kraj rata je sasvim prestala da radi.

Paraćin je oslobođen 13. oktobra. Radnici su odmah počeli da se okupljaju i obnavljaju rad fabrike.

1941-44.

1945.

Konfiskovana je imovina braće Abel i drugih akcionara i fabrika je postala državno vlasništvo.

Rešenjem vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Srpska fabrika stakla nastavila je da radi kao savezno državno preduzeće i deo Savezne direkcije za staklo.

Odlukom Povereništva za trgovinu i industriju, za prinudnog upravitelja fabrike određen je inž. Nešić Dragomir.

Prvi posleratni novi proizvod bila je flaša za transfuziju krvi, izrađena u saradnji sa Zavodom za transfuziju krvi.

Prvim petogodišnjim planom razvoja jugoslovenske privrede, Srpskoj fabrici stakla dat je zadatak da proširi proizvodnju robe za široku potrošnju na bazi presovanog šupljeg stakla, izvrši proširenje ručne i ručno-mašinske proizvodnje, i osvoji proizvodnju sijaličnih balona (važnih za ukupni razvoj jugoslovenske privrede).

1947.

1948.

Osnovan je Savezni institut za staklo.

Fabrika je u svoj Dom za učenike primila prve đake koji su obučavani za staklarske majstore.

Počelo se sa prodajom stakla direktno u fabrici.

Započeta je izgradnja Novog pogona (za automatsku proizvodnju stakla). Predratni kapaciteti fabrike (za ručnu i ručno-mašinsku proizvodnju) nazvani su Starim pogonom.

1949.

1950.

Sa uvođenjem samoupravnog socijalizma i pod parolom Fabrike radnicima! Srpska fabrika stakla prestala je da bude državna i postala je društvena svojina. Bila je među pet fabrika u kojima je testiran model radničkog samoupravljanja.

Na peći B1 počela je da radi prva automatska mašina, Škodina AMKO B-1, za proizvodnju ambalažnih boca.

U saradnji sa Saveznim institutom za staklo, u fabrici je počela probna proizvodnja pseudoporcelana.

U fabrici je započet program obuke učenika u privredi. Prvi upravnik programa bio je Mihajlo B. Nešić.

Sa prvim tarifnim pravilnikom ozbiljnije se radilo na rešavanju problema raspodele dohotka unutar radnih jedinica fabrike.

Izgrađen je Pogon za metalske delatnosti u kome su, između ostalog, izrađivani i popravljani kalupi.

Počela je proizvodnja pseudoporcelana. Kao noviteti, proizvodi od pseudoporcelana predstavljeni su na 6. Međunarodnom velesajmu u Zagrebu.

Fabrika je počela da pravi sopstevnu trgovačku mrežu.

1952.

1953.

Prva generacija učenika fabričkog programa za obučavanje za rad u privredi dobila je zaposlenje u fabrici.

Fabrika je prvi put zaposlila tehničkog crtača.

1954.

1955.

Proradile su četiri nove automatske mašine; na automatskim presama pravljeno je 40.000 presovanih čaša dnevno.

Najveći strani kupci ručno izrađenog paraćinskog stakla bili su u Engleskoj.

Kolektiv je odobrio otvaranje radnog mesta „umetnik” na koje je zaposlen akademski slikar Vojislav Stamenić prvi dizajner u fabrici. Osim umetničkog aspetka, njegovo zaduženje je bilo i industrijsko oblikovanje stakla.

Krenula je proizvodnja sijaličnih balona i svih drugih staklenih proizvoda za elektroindustriju koji su do tada nabavljani iz uvoza.

Fabrika je počela da proizvodi pivske boce.

Fabrika je predstavila svoj novi proizvodni program na Zagrebačkom velesajmu.

Fabrika je, uz česte prekide struje i nedostatke uglja i sode, oko 30% svoje proizvodnje izvezla na strana tržišta. Najveći deo izvoza su bile presovane čaše za zemlje Srednjeg i Dalekog Istoka, dok je ručna izrada prodavana u Engeleskoj.

1956.

1957.

Fabrika je nastupala na Međunarodnom prolećnom zagrebačkom velesajmu sa novim asortimanom svojih proizvoda – servisima sa lister i iris bojama, dekorisanim, pozlaćenim staklenim artiklima. Tržište je prihvatilo i novo rasvetno staklo koje više nije bilo od opala, već od bojenog i dekorisanog belog stakla.

Sa „Kanditom“ iz Osjeka dogovorena je proizvodnja milion komada tegli za bombone.

Sa promenom uprave nastupila je kriza u vođenju fabrike.

Donet je novi Zakon o školstvu i u fabrici je počela sa radom Staklarsko industrijska škola.

U Pogonu za ručnu i ručno-mašinsku izradu stakla (starom pogonu), pored postojećih dve kadne i jedne lončane peći, izgrađene su još tri kadne peći i jedna lončana peć (sa šest lonaca).

Fabrika je nastupala na Međunarodnom prolećnom zagrebačkom velesajmu.

U skladu sa novim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti radnika u staklarskoj industriji, u fabrici je počela je sa radom ambulanta za radnike.

Fabrika je proizvela 55% ukupne jugoslovenske proizvodnje šupljeg stakla.

1958.

1959.

Fabrika je sklopila ekskluzivni ugovor sa izvoznim preduzećem „Hempo“.

Počela je proizvodnja penicilin-bočica.

Prošireni su kapaciteti za proizvodnju pivskih flaša i intenzivno se radilo na njihovoj standardizaciji.

Fabrika je imala 2300 zaposlenih (850 u ručnom pogonu) i proizvodila više od 2000 artikala.

Fabrika se predstavljala na Međunarodnom zagrebačkom velesajmu.

Puštena je u rad mašina za proizvodnju bakeltnih zatvarača za boce.

Otvoreno je odeljenje galvanizacije za kompletiranje lustera.

Lansirana je nova kolekcija vaza modernih linija i oblika koju je osmislio Vojislav Stamenić.

Jugoslovensko udruženje staklarske industrije izradilo je plan razvoja industrije šupljeg stakla u zemlji koji je predviđao povećanje proizvodnje i specijalizaciju staklarske industrije, što se odrazilo na dalje poslovanje paraćinske fabrike.

Radovi na rekontrukciji starog pogona bili su u punom zamahu.

Fabrika je raspisala interni konkurs za inoviranje dezena na staklu.

1960.

1961.

Najveći problem u proizvodnji bila je velika količina škarta i poloma (od 18% do 25%).

Fabrika je odobrila prve stipendije za 86 studenata i učenika srednjih škola. Među stipendistima je bio Veselko Zorić, kasnije zaposlen kao dizajner u fabrici.

Prva generacija učenika Industrijsko-staklarske škole završila je školovanje.

Stari pogon je počeo da proizvodi luksuznije staklo i da širi svoj proizvodni asortiman.

Počela je proizvodnja proizvoda od plavog stakla.

Kao odgovor na veliki obim škarta, uveden je sistem nagrađivanja „po dobrom komadu“.

Podignuta je nova zgrada Industrijsko-staklarske škole Srpske fabrike stakla sa internatom i prostorijama za nastavu.

Dizajnirana je najpoznatija degustaciona čaša za Rubinov konjak.

U proizvodnom asortimanu bilo je 1118 proizvoda – više od 900 ručne izrade i 120 modela u automatskoj proizvodnji.

1962.

1963.

U pogonu za ručnu izradu stakla puštena je u rad nova lončana peć na mazut.

Sve češće su raspisivani konkursi za inoviranje i unapređenje dezena. Zahvajujući tome, u gravernici su se svakog meseca radila po 2-3 nova dezena.

Fabrika je zaposlila Veselka Zorića kao svog dizajnera.

Potpisan je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji (integraciji) sa Fabrikom stakla u Skoplju.

Počela je da se praktikuje dekorativna tehnika u stilu antike – pulegozo (pulegoso).

U sklopu fabrike formirana je služba za pakovanje proizvoda.

1964.

1965.

Fabrika je počela da proizvodi dvobojni kristal tehnikom iberfanga.

Veselko Zorić je na prvom Salonu primenjenih umetnosti u Beogradu dobio nagradu za „Čaše za viski“ Srpske fabrike stakla.

Aleksandar Portnoj, Dimitrije Gvozdenović i Miroslav Knežević počeli su da rade kao dizajneri u Srpskoj fabrici stakla.

Borivoje Stojiljković.je počeo da radi u fabrici kao pomoćnik dizajnera.

Vladimir Stević, staklarski majstor i predsednik Sindikata SFS, sa grupom autora, uručio je Titu poklon za 74. rođendan – set tanjira sa grbovima republika SFRJ. Taj servis čuva Muzej Jugoslavije.

1966.

1967.

Inflatorni pritisci uticali su na likvidnost fabrike.

Usled kriza u poslovanju i na jugoslovenskom tržištu stakla, stručni kadar je napuštao fabriku.

Radnici su obustavili rad usled nezadovoljstva stanjem u fabrici.  

Počela je proizvodnja termos posuda za nemačkog proizvođača „Rotpunkt“ Dr. Anso Zimmermann.

Fabrika je zabeležila gubitak u poslovanju.

1968.

Donet je Generalni plan rekonstrukcije i modernizacije fabrike.

Pogon za proizvodnju šupljeg stakla Fabrike stakla u Prokuplju pripojen je Srpskoj fabrici stakla.

Fabriku je zbog niskih plata napustilo dosta radnika.

Donet je „Akcioni program rada fabrike“ za budući rad na svim poljima.

O asortimanu ručno rađenog stakla počelo je više da se brine.

Ugašena je VI vana i isključena iz proizvodnje zbog nerentabilnosti.

Cvetanka Vukobratović je počela da radi kao dizajner u Srpskoj fabrici stakla i pravi prve kolekcije vaza od iberfang kristala, posuda i piksli.

Najveće priznanje za ambalažu, „Oskar za ambalažu“ Centra za unapređenje trgovine i ambalaže i Savezne privredne komore, dobila je boca za jestivo ulje koju je dizajnirao Aleksandar Portnoj.

Boca za vinjak „Vršački vinogradi“ koju je dizajnirao Aleksandar Portnoj dobila je bronzanu medalju na Novosadskom poljoprivrednom sajmu.

Da bi smanjila svoju zavisnost od uvoza, fabrika je napravila svoje lister boje. Dobijene su boje: žuta sa prelivima plave i crvene, plava, plavo-zalena, crvena, zlatno-plava.

1969.

1970.

Počele su da rade nove lončana i kadna peć u školskom pogonu. Peć sa dva lonca kapaciteta po 350 kg bila je namenjena izradi visokovrednog trgovačkog stakla.

Fabrika počinje da proizvodi boce za Pepsi.

Izbio je požar u fabrici.

Dizajn službu fabrike počeo je da vodi mladi dizajner Dimitrije Gvozdenović.

Na velikoj lončanoj peći u starom pogonu počela je proizvodnja krupnog rasvetnog stakla od opala.

Dizajnirana je garnitura „Skupština“ za Skupštinu grada Beograda.

1971.

1972.

Izložba radova i uzoraka nove proizvode linije u staklu Dimitrija Gvozdenovića, dizajnera u fabrici, održana je u Galeriji Muzeja primenje umetnosti u Beogradu.

Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Hrvatske dodelio je priznanja „YU dizajn 72“ dizajnerima u Srpskoj fabrici stakla – Borivoju Stojiljkoviću za seriju čaša za ugostiteljstvo „Morava“ i Dimitriju Gvozdenoviću za čaše za vino.

Izdat je novi katalog proizvoda sa novom kolekcijom proizvoda od iberfang kristala – servisi za liker, vino, vodu i vaze koje je dizajnirala Cvetanka Vukobratović.

U požaru je izgorela trafo stanica u krugu fabrike.

Cvetanka Vukobratović, dizajnerka u fabrici, dobila je na Trećem jugoslovenskom salonu stakla i keramike nagradu „Dobar dizajn“ za garniture za ugostiteljstvo koje je izlagala pod šiframa „Juhor“ i „PA-73“. Na Zagrebačkom velesajmu, za „PA-73“ je dobila i nagradu „YU DIZAJN“.

Borivoje Stojiljković. pomoćnik dizajnera, nagrađen je na Trećem salonu jugoslovenske industrije stakla „Diplomom dobar dizajn“ za svoj rad – čašu za viski. Na Zagrebačkom velesajmu je za garnituru „Morava“ dobio i nagradu „YU DIZAJN“.

1973.

1974.

Završena je rekonstrukcija V vane.

Proširen je proizvodni asortiman ručno duvanih krigli za izvoz.

Cvetanka Vukobratović je za seriju „Azuro“ dobila Diplomu za dobro oblikovanje za najbolji proizvod na „Danu stakla” Zagrebačkog velesajma.

Borivoje Stojiljković.je na IV Jugoslovenskom salonu keramike i stakla dobio nagradu stručnog žirija – Diplomu dobar dizajn – za garnituru činija za voće izrađenih u krakle tehnici.

Fabrika je kupila prostorije za svoje predstavništvo u Beogradu.

Fabrika je trgovačko staklo najviše izvozila u Zapadnu Nemačku.

Paraćinsko staklo je deo kolektivne izložbe „Dizajn u Jugoslaviji“ u Študgartu, Pragu i Varšavi u organizaciji Dizajn centra iz Beograda.

Za dizajn kolekcije čaša za ugostiteljstvo „Gracija“ Cvetanka Vukobratović je na jesenjem Zagrebačkom velesajmu dobila Diplomu za dobro oblikovanje.

Emilija Marodić je po diplomiranju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu angažovana kao dizajner u fabrici.

Ključni problem jugoslovenske privrede, niska produktivnost rada, postaje veliki izazov za dalji razvoj fabrike.

Na lončanim pećima osvojena je proizvodnja crvenog rubin stakla.

Puštena je u rad nova linija za žigosanje čaša.

Dizajn biro osmislio je garnituru čaša za hotel „Cavtat“.

Zbog povećanja poreza na promet i akciza, došlo je do gomilanja zalihe ambalaže za alkoholna pića.

1975.

1976.

Donet je Zakon o udruženom radu i fabrika je transformisana u četiri organizacije udruženog rada (OUR).

Cvetanka Vukobratović dobila je Diplomu dobar dizajn, za garnituru od obojenog stakla „Beograd“.

U paraćinskoj fabrici počinje da radi Srbobran Kilibarda kao dekorater stakla.

1977.

1978.

Rekonstruisani su kapaciteti dorade stakla (sečenja, brušenja, paljenja, žigosanja, dekorisanja, graviranja…).

Održan je prvi Simpozijum oblikovanja stakla. 

Otvorena je linija za proizvodnju staklenih štapića – Liteks.

Održan je drugi Simpozijum oblikovanja stakla. 

1979.

1980.

Počela je izgradnja Pogona za proizvodnju tehničkog stakla.

Održan je treći Simpozijum oblikovanja stakla. Fabrika je imala kolekciju od oko 250 radova umetnika koji su od 1978. gostovali na ovom Simpozijumu.

Uveden je novi asortiman iberfang kristala.

Održan je četvrti Simpozijum oblikovanja stakla.

Na Zagrebačkom velesajmu, paraćinskoj fabrici su dodeljene tri nagrade u kategoriji kristalno staklo za set za viski „Lotos 2“ dizajnerke Cvetanke Vukobratović.

Cvetanka Vukobratović kreira ganituru čaša za ugostiteljstvo „Triglav“.

1981.

1982.

Počela je da radi najveća jugoslovenska peć za proizvodnju ambalažnog stakla – Linija 5.

Otvoren je Pogon za (namensku) proizvodnju optičkog i tehničkog stakla.

Otvoren je Pogon za mašinsku proizvodnju trgovačkog stakla sa dve kadne peći.

Predrag Radaković počeo je da radi u fabrici kao dizajner stakla.

Održan je peti Simpozijum oblikovanja stakla.

Izrađena je prava kolekcija centrifugalnog stakla i granitura rebrastih boca, zdela i čaša za Sebastijan galeriju, dizajn Emilija Marodić.

1983.

1984.

U februaru, usled elementarnih nepogoda, deset automatskih mašina za proizvodnju amabalažnog stakla nisu radile 20 dana.

U saradnji sa Centrom za obrazovanje kadrova, u fabrici je počelo šestomesečno školovanje mladih budućih stakloduvača.

Kvalifikovanih stakloduvača nije bilo dovoljno.

Potpisan je ugovora sa zapadnonemačkom firmom Klockner-Becorit o plasmanu paraćinskog stakla.

Zbog opšte ekonomske nestabilnosti u zemlji, fabrika je poslovala sa gubitkom.

Trgovačko staklo za izvoz radilo se po nalogu za poznate kupce i po rešenjima domaćih dizajnera.

Srbobran Kilibarda dekorater u paraćinskoj fabrici kreira eksperimentalnu kolekciju paraćinskog stakla korišćenjem termo-plastičnih boja. 

U holu Invest banke na Terazijama održana je izložba fabričke kolekcije stakla sa Simpozijuma.

Održan je šesti Simpozijum oblikovanja stakla.

Fabrika je razvila sopstvene boje za dekoraciju stakla, a dve po kojima je postala poznata na inostranim tržištima su „duboko“ plava i zelena.

Fabrika je počela da izlaže na sajmu „Ambiente“ u Frankfurtu.

Konstruisan je „Senzomatik žig“, uređaj koji žigoše 90 čaša u minuti.

Ostvarena je najveća godišnja proizvodnja u dotadašnjoj istoriji fabrike 168840 tona stakla.

1985.

1986.

Dizajnirana je garnitura čaša za hotel „Interkontinental“

Izrađen je mozaik od 6,5 tona stakla u sali Industrijsko staklarske škole koji je osmislio Srbobran Kilibarda.

Održan je sednim Simpozijum oblikovanja stakla.

Boca sa širokim grlom „Džambo“ dobila je zlatnu medalju na Novosadskom sajmu.

Počela je sa radom nova staklarska škola sa internatom za edukaciju stakloduvača.

Fabrika je širila proizvodni program od kristalina.

Osmišljena garnitura čaša za ugostiteljstvo za hotele „Slavija“, „Jugoslavija“ i „Metropol“.

1987.

1988.

Zlatnu medalju Novosadskog sajma dobile su tegle „Pano“ i „Tvist“ za preradu voća i povrća (Industrija „Zora“ iz Bola), a srebrnu medalju boca „Popi“ za voćne sokove i sirupe fabrike „Podgorka“ iz Osečine.

Fabrika je dobila dozvolu da proizvodi i isporučuje optičko staklo za Jugoslovensku armiju.

Fabrika proizvodi boce za Coca-Colu.

Jugoslovensko udruženje za ambalažu dodelilo je fabrici nagradu „Znak kvaliteta“ za bocu „Viljamovka“ koja je pravljena za „Porečje“ iz Vučja, i za bocu „Agioritikos“ rađenu za grčko tržište.

Uspostavljena je dugoročna saradnja sa kompanijama iz Japana.

Kolekciju unikatnog stakla za fabričku galeriju „Sta-art“ dizajnirala je Emilija Marodić.

U fabrici je počeo da radi Vojislav Miletić, dizajner ambalaže.

1989.

1990.

Zbog velikih dugova za gas i struju, rad u fabrici je bio nestabilan i obim proizvodnje je smanjen.

Hiperinflacija je uticala na likvidnost fabrike i njeno dalje poslovanje.

U Beogradu je otvorena fabrička prodavnica-galerija „Sta-art“.

Kompozitor Aleksandar Sanja Ilić komponovao je muzički logo Srpske fabrike stakla.

Posle višegodišnje pauze, održan je osmi Simpozijum oblikovanja stakla.

Fabrika je transformisana u deoničarsko društvo i promenila ime u „Srpska fabrika stakla – Deoničarsko društvo u mešovitoj svojini eksport import – Paraćin“

Otvoren je diskont za prodaju trgovačke robe na veliko i malo.

Održana je izložba Retrospektiva simpozijuma oblikovanja stakla 1978-1991. u Muzeju „25. maj“ u Beogradu.

Deficitarnost stakloduvača ublažena je instalacijom nove mašine za preso-duvanje.

1991.

1992-95.

Sankcije UN Jugoslaviji uticale su na rad fabrike – smanjeni su tržište i mogućnosti za nabavku repromaterijala i plasman gotove robe.

Opao je broj zaposlenih, smanjena je proizvodnja, ugašeno je 5 kadnih peći i šest lonaca, disparitet između proizvodnje i plasmana stakla bio je veliki.

Povodom proslave 88 godina rada fabrike, doneta je odluka o osnivanju Muzeja Srpske fabrike stakla.

Flaša „Bojkovčanka“ koju je dizajnirao Aleksandar Portnoj dobila je zlatnu medalju na svetskom sajmu inovacija „Eureka“ (1994) i srebrnu medalju u 1995.

Kreirana jedna od najpoznatijih garnitura stakla za ugostiteljstvo za hotel „Hyatt“.

Kreditne obaveze i povećanje cene energenata uticali su na promenu poslovne politike fabrike.

Fabrika je donela plan tehnološkog viška radnika kako bi reorganizovala proizvodnju.

Novi pristup izradi stakla za hotele visoke kategorije i fokusiranje na izradu malih serija stakla.

Počela je saradnja sa italijanskom firmom CERVE koja je kupila kompletnu proizvodnju pogona za mašinsko-trgovačko staklo.

1996.

1997.

Fabrika je reorganizovana u matično i zavisna preduzeća sa ograničenom odgovornošću prema proizvodnim i uslužnim delatnostima koje je obavljala.

Ukinuti su preferencijali EU i došlo je do poremećaja u proizvodnji alkoholnih pića. Sve to je nepovoljno uticalo na cenu robe Srpske fabrike stakla i njen obim proizvodnje.

Održavane su salonske prezentacije luksuznih proizvoda Srpske fabrike stakla – izlagani su proizvodi od iberfang kristala i predstavljana nova tehnika reljefnog dekorisanja stakla.

Fabrika je učestvovala na sajmu u Tokiju.

Povodom obeležavanja 150 godina staklarstva u Srbiji, održana je izložba u Muzeju primenjene umetnosti na kojoj su izlagani i proizvodi Srpske fabrike stakla. Polovinu izložbe činili su unikatni radovi nastali tokom paraćinskih Simpozijuma savremenog oblikovanja stakla (1978-1992) iz kolekcije Srpske fabrike stakla.

1998.

1999.

Tokom NATO vazdušnih napada na SR Jugoslaviju, fabrika je poslovala u vanrednim okolnostima.

Dizajn birou se pridružuju novi dizajneri – Slavica Kostić-Rakočević i Zoran Jovanović.

Nakon demokratskih promena imenovana je nova uprava fabrike.

Fabrika se suočavala sa nasleđenim problemima u poslovanju.

2000.

2002-03.

Fabrika je i dalje bila orijentisana na proizvodnju za poznate kupce, a proizvodni asortiman je usklađivan sa proizvodnim kapacitetima i zahtevima tržišta.

Oko 80% proizvodnje mašinskog i ručnog stakla je izvoženo. Glavni izvozni proizvodi bili su ulošci za termos boce i kolekcije od iberfang kristala i bojenog stakla.

Ručno duvano staklo je promovisano na sajmovima u zemlji i inostranstvu (Frankfurt, Milano).

Raspisan je otvoreni poziv za prodaju društvenog kapitala Srpske fabrike stakla.

Fabrika je u trenutku prodaje bila organizovana kao šest zavisnih preduzeća: Ambalažno staklo doo, Mašinsko-trgovačko staklo doo. Ručno-trgovačko staklo doo, Optičko i tehničko saklo doo, Tehnički poslovi i transport doo, SFS Promet doo.

Veliki broj zastoja u proizvodnji ručnog stakla dešavao se zbog nedostataka radnika.

Ugašen je Dizajn biro u fabrici.

2004.

2005.

Pokrenuto je restrukturiranja fabrike.

Fabrika je prodata bugarskoj fabrici stakla „Rubin“ iz Plevena za 100.000 evra. Planiran je investicioni program vredan 25.000.000 evra.

Prestala je proizvodnja optičkog stakla za vojne potrebe.

2006.

2007.

100 godina svog postojanja fabrika je obeležila izložbom stakla u Kolarčevoj zadužbini.

Fabrika postiže značajan obim proizvodnje trgovačkog stakla koji je poslednji put imala tokom „zlatnog perioda“ svog rada (početkom 80-ih godina XX veka).

Zbog značaja koji je fabrika imala za razvoj domaće privrede, vrši se konverzija potraživanja JP Srbijagas u vlasnički udeo u fabrici.

Započinje dugogodišnja vlasnička i upravljačka kriza u fabrici.

2009.

2011.

Prestala je proizvodnja kristala i većeg dela asortimana ručno duvanog stakla.

Vlada je usvojila Plan mera u cilju sprovođenja finansijske i tehnološke revitalizacije i dodatnog investiranja u Srpsku fabriku stakla.

Ostvarena je najmanja godišnja proizvodnja fabrike od Drugog svetskog rata. 

Fabrika je prešla u vlasništvo konzorcijuma pravnih lica: Rubin a.d. Pleven, Glass Industry a.d. Sofija i Korporativna trgovinska banka a.d. Sofija.

2012.

2013.

Započela je formalno – pravna procedura za sprovodjenje statusne promene pripajanja svih nezavisnih preduzeća.

Prestali su sa radom pogoni za ručno-trgovačko staklo i mašinsko-trgovačko staklo.