Vilijam Gudenrat: Obrnuti inženjering i revolucionarni udžbenici staklarstva

Tekst priredile: S. Jovičić, I. Mijalković

Kao vrhunski staklarski umetnik, naučnik i predavač, Vilijam Gudenrat je stalni savetnik Korning muzeja stakla. Međunarodno je priznat kao jedan od najvećih poznavalaca tehnika izrade stakla u antičkom svetu i periodu do 18. veka. Decenijama je proučavao procese ručne izrade reprezentativnih dela staklarstva da bi ih razumeo i preneo drugima. Razvijajući svoju metodologiju obrnutog inženjeringa, u javnost je izlazio sa svojim replikama antičkog i renesansnog stakla, ali i korisnom dokumentacijom svojih postupaka u ateljeu, kako bi i drugi umetnici mogli da ih ponove. Osamdesetih su to bile obične fotografije sa beleškama, a u novije vreme hipertekstovi, 360° fotografije i profesionalni HD video zapisi. Kada je 2016. objavio elektronsku knjigu „Tehnike staklarstva venecijanske renesanse“, u kojoj je sistematizovao i prikazao mnoštvo svojih originalnih otkrića, novinska agencija Asošijejted pres ga je nazvala „detektivom za staklo”. Zbog načina na koji objašnjava najteže staklarske tehnike, Gudenrat je i među najcenjenijim instruktorima staklarstva na svetu.

U staklo kao materijal se zaljubio još kao dečak, a staklarskoj praksi se sasvim posvetio krajem svojih dvadesetih godina. U međuvremenu se ozbiljno bavio muzikom. U Teksasu je završio osnovne studije orgulja, a na Džulijardu u Njujorku je masterirao čembalo – svirajući Baha i Skarlatija, želeo je da se što više približi muzici. Iako je njegov njujorški debitantski nastup u Karnegi holu 1975. godine bio uspešan, par godina kasnije je skrajnuo studije muzike da bi se posvetio staklarstvu. U jednom intervjuu je rekao da mu je prevelika trema pred javni nastup, čak i pred jednom osobom, bila glavni razlog za zapuštanje muzičke karijere.

Fascinacija staklom

Staklom je postao fasciniran tokom časova hemije u osnovnoj školi, kada je shvatio da se zagrejana staklena cevčica može naduvati. To ga je navelo da rad sa plamenom (brenerom) primenjuje i na drugo staklo, a onda je, čitajući istoriju staklarstva, shvatio da je duvanje stakla tehnika koja ga najviše zanima. Oduševljen procesom izrade stakla, hteo je da razume kako su nastali prvi stakleni sudovi i još kao tinejdžer je tragao za knjigama u kojima bi tako nešto mogao da pročita. Sa 15 godina je čak otišao i u biblioteku Korning muzeja stakla, ali ništa nije uspeo da nađe. Kasnije, kada se sasvim okrenuo staklarstvu, glavni resurs mu je bio njujorški javni staklarski atelje koji se danas zove Urban Glass. Tu je ubrzo postao vešt duvač stakla i instruktor. Pravio je replike antičkog stakla koje je stalno premeravao i upoređivao sa muzejskim primercima koje je mogao da vidi uživo i u literaturi. U to vreme je i (igrom slučaja) shvatio da mu pomoćnici u ateljeu nisu potrebni, te da ceo rad u staklu može sasvim sam da izvede. Takva spretnost i koncentracija staklarskog umetnika su veoma retki. Taj prvi period njegovog naučno-istraživačkog bavljenja staklom obeležili su i otkup njegovih radova “blank” (1990) za zbirku Korning muzeja stakla, i foto-tekst koji mu je objavljen u knjizi “5000 godina stakla” (1991) u izdanju Britanskog muzeja.

Kao i mnoge druge, Vilijama Gudenrata najviše oduševljava virtuoznost staklarskih majstora venecijanske renesanse koja se najbolje ogleda u višebojnim peharima sa drškom u obliku zmaja, emajliranom i filigranskom staklu. To su, prema njegovom mišljenju, bili najveštiji staklarski majstori u istoriji čovečanstva. Iako smatra da njihove radove niko ne može sasvim ponoviti, on je to pokušavao, najviše zato da bi shvatio kako su zapravo pravljeni. Tokom 1980-ih odlazio je u Veneciju da bi gledao kako se tamo radi, a onda su i venecijanski majstori, poput Lina Taljapjetra, počeli da dolaze u SAD kao instruktori od kojih je mnogo naučio. Gudenrata generalno sam stvaralački proces (izvođenje tehnike) interesuje mnogo više nego autorski izraz i dizajn. Stoga njegov umetnički opus nije širok, već ispunjen nekolicinom predmeta nabolje moguće izrade.

Dolazak u korning

U Korning se doselio 1995. godine i od tada ima svakodnevni pristup biblioteci, staklarskim radionicama, arhivima i zbirkama najvećeg muzeja stakla na svetu. Došao je sa svojom suprugom Ejmi Švarc da bi zajedno oblikovali, izgradili i osmislili programe Ateljea Korning muzeja stakla. Sve do danas, Ejmi veoma uspešno vodi taj atelje, praktično veliku školu umetničkog staklarstva, a Vilijam je na poziciji stalnog savetnika. Iako još uvek dva-tri puta nedeljno ima umetničku praksu i njegovi radovi se dugo dobro prodaju u ekskluzivnim prodavnicama i galerijama širom SAD, neuporedivo više se bavi istraživanjem, pisanjem i edukacijom. Verujući da tako daje najveći doprinos društvu i umetnosti, on na različite načine (tekstovima, video snimcima, opremanjem izložbi, master klasovima) stalno radi na tome da umetnici i publika bolje razumeju korene savremenog stakla.

Staklo sultana

Već 2001. imao je prilog za knjigu “Staklo sulatana” koja je (na preko 340 stranica) pratila istoimenu izložbu u organizaciji dva američka muzeja (Korning i Metropolitan) i Benaki muzeja u Atini. U kontekstu istorije proizvodnje stakla u islamskom svetu, Gudenrat je dao “Pregled islamskih tehnika obrade i ukrašavanja stakla”. Potom je objavio studiju o dekorisanju emajliranih staklenih sudova iz perioda od 1425. pre nove ere do 1800. godine i značajno doprineo postavljanju važne izložbe “Odražavanje antike: moderno staklo inspirisano antičkim Rimom” (2007). U organizaciji Korning muzeja stakla i J. Paul Getti muzeja, to je bila prva velika izložba koja je prikazala uticaj staklarskh stilova antičkog Rima na staklarske umetnike 19. veka. Istoimeni katalog na 230+ stranica prikazuje više od 150 modernih imitacija antičkog stakla i objašnjava ključne stilove – kameo staklo, zlatno staklo, umreženi pehar (dietration) i mozaik od stakla.

Posle toga je nekoliko godina radio na katalogu rimskog stakla Britanskog muzeja (The British Museum). Takve poslove obično obavlja multidisciplinarni tim u kome je Gudenrat, kao i vrhunski zanatlija, veoma potreban i cenjen član. Pošto Britanski muzej ima najveću i najbolju kolekciju luksuznog antičkog kameo stakla (više od 80 komada, uključujući dve cele posude – Portland vazu i Olđo krčag), najpre je objavljen katalog „Rimsko kameo staklo u Britanskom muzeju“ (2010). Tu je prvi put predstavljena ta celokupna zbirka koju je autorski tim sagledavao kroz različite činjenice (arheološke, tehnološke, ikonografske, tipološke) da bi pronikao u poreklo kameo stakla i njegovo mesto u savremenoj rimskoj umetnosti i umetničkom zanatstvu.

SREDNJOVEKOVNO STAKLO

Nakon tog velikog posla, značajan mu je bio prilog za knjigu „Srednjovekovno staklo za pape, prinčeve i seljake“ (2010) Dejvida Vajthausa koja je pratila istoimenu izložbu u Korning muzeju stakla. Za razliku od očekivanih vitraža, ta knjiga je publiku i čitaoce uvela u svet srednjovekovnih staklenih posuda: za jelo i piće, osvetljenje, bogosluženje, nauku i lekove. Na preko 270 strana, prikazana je istorija tih posuda i objašnjeno kako hemičari, utvrđivanjem hemijskog sastava stakla, daju vredan doprinos našem razumevanju razvoja staklarstva u srednjem veku.

Naučno-istraživački rad Vilijama Gudenrata počeo je istinski da blista 2016. godine kada je Korning muzej stakla objavio njegovu nadaleko hvaljenu elektronsku knjigu „Tehnike staklarstva venecijanske renesanse“. Tu je rekonstruisao (ponovo izradio) 35 reprezentativnih primeraka stakla venecijanske renesanse da bi prikazao ključne staklarske tehnike od 1500. do 1700. godine. Kada se zna to da je Venecija imala zakone koji su staklarske majstore sprečavali da napuštaju ostrvo Murano ili na druge načine otkrivaju tajne svog zanata, postaje jasnije zašto i danas vlada ogromno interesovanje za to znanje koje Gudenrat velikodušno deli putem hiperteksta, 360° fotografija i više od 45 novih HD video demonstracija (snimanje je trajalo dve godine!). Već nakon gledanja prvog video zapisa (Gudenratove izrade replike jedne čaše sa drškama) postaje jasno koliko su ti staklarski procesi detaljno prikazani i objašnjeni, i zašto je ova e-knjiga toliko hvaljena.

Tehnike duvanja stakla iz rimskog perioda

Tri godine kasnije, Korning muzej stakla je objavio Gudenratovu drugu e knjigu „Tehnike staklarstva u stilu venecijanske renesanse“ (2019). Sa njom je zakoračio u period kada su venecijanski majstori ipak uspevali da napuste ostrvo Murano i prenose svoje znanje širom Evrope. Neki su pobegli, neki su oteti, a neki prodati jer su njihove veštine bile vredne zlata. Venecija je do 16. veka praktično imala monopol na snabdevanje staklom dvorova i bogatih širom sveta i svi su hteli deo tog kolača. Zato su uspostavljene staklare u Firenci, Austriji, Francuskoj itd. Ova knjiga prikazuje umetničku kreativnost i tehničke inovacije tog stakla koje je od 16. do 18. veka pravljeno izvan Venecije ali i dalje u venecijanskom stilu (Façon de Venise). Daje mnoštvo činjenica tekstualno, 360° fotografije 20 istorijskih predmeta i praktično prikazuje (sa 20 video demonstracija) kako su oni izrađivani.

Ako fotografija vredi deset hiljada reči, onda samo jedan (dobro napravljen) video vredi deset hiljada fotografija.

– William Gudenrath

Kako su tradicionalne venecijanske tehnike izrade stakla i dalje Sveti gral za mnoge američke staklarske umetnike i zanatlije, i čini se da nema drugih znanja i veština koji su toliko poželjni, interesantno je čuti od Vilijama Gudenrata o tome šta on smatra najvećim dostignućima staklarstva posle venecijanske renesanse:

Posle renesanse, najznačajniji proboj je napravljen na polju proizvodnje, a ne same izrade stakla. To je bio izum bezbojnog olovnog stakla koji je značajno uticao na dizajn i izradu funkcionalnog i dekorativnog staklenog posuđa. Naime, u drugoj polovini 17. veka, otkriveno je da se dodavanjem olovnog oksida u staklarsku smešu dobija staklo sa daleko većim indeksom prelamanja svetlosti. Rezultat je bilo staklo visoke blistavosti kakvu, do danas, ima samo poludragi kamen Gorski kristal. U Engleskoj, od 1674. godine, kada je Džordž Rejvenkroft patentirao olovno staklo (glass-of-lead), drške vinskih čaša ukrašavane su vazdušnim mehurićima (unutar stakla): mehurićima u obliku suze i komplikovanijim uvijanjem (air-twist). Korišćene su i bojene staklene trske venecijanskog stila, ali su one sada bile utisnute duboko u debele drške čaša, dok su trske venecijanskih majstora uvek ostavljane na površini stakla.

– William Gudenrath

Sa svojom poslednjom elektronskom knjigom, „Tehnike duvanja stakla iz rimskog perioda“ (2024), vratio se još dalje u prošlost da bi elaborirao i sam koren savremenog staklarstva zasnovanog na upotrebi staklarske lule. Sagledavajući period od oko 40. godine pre nove ere, kada se počelo sa duvanjem stakla, do pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine, on izdvaja 50 reprezentativnih staklenih predmeta i pokazuje kako su oni pravljeni. Njihov kvalitet kulminira u trećem veku i nije prevaziđen sve do venecijanske renesanse koja će uslediti tek nakon 1200 godina. Sa 53 video zapisa u kojima demonstrira kako su pravljeni ti najstariji predmeti od duvanog stakla (sudovi sa dugim ili kratkim vratom, različitim drškama i sl.), Gudenrat je kompletirao program svoje velike škole duvanja stakla koja je sada svima dostupna.

Nagrada za izvrsnost i inovacije

Njegov poduhvat se svakako može nastaviti zalaženjem u različite aspekte izrade stakla (npr. bojenje stakla, hladne dorade itd.), ali i sa ovim što je uradio Vilijam Gudenrat je dao ogroman doprinos misiji ateljea Korning muzeja stakla, a to je da bude velika škola staklarstva. Sa svojim elektronskim knjigama o istorijskim tehnikama duvanja stakla praktično je napravio digitalnog blizanca muzejskog ateljea koji njegova supruga Ejmi vodi i stalno unapređuje (adaptira prostor, uvodi novu opremu, nove programe…). Kada su u maju 2023. primili prestižnu nagradu Džejms Renvik saveza za umetničke zanate za izvrsnost i inovacije u obrazovanju, direktorka muzeja Kerol Vajt je rekla:

Ejmi i Bil imaju jasnu i snažnu viziju Ateljea od trenutka kada je otvorio svoja vrata 1996. i on je zato bio uspešan od samog početka. Korisnici su imali koristi od programa i zajednice koju su Ejmi i Bil izgradili i vodili tokom godina. Uspeh je toliki da sada proširujemo objekat kako bismo na najbolji mogući način koristili postojeće prostore i dodali uzbudljive nove elemente programu. Ništa od svega toga ne bi bilo moguće bez njihovog vođstva i ljubavi prema staklu. Ova nagrada je itekako zaslužena i vrlo sam zadovoljana što je Džejms Renvik savez za umetničke zanate njihov učinak prepoznao na ovaj način.

Doprinos istoriografiji i revitalizaciji staklarstva

Pored toga što svojim prilozima dugo i sve više doprinosi istoriografiji i revitalizaciji staklarstva, Gudenrat sa Linom Taljapijetrom kopredsedava tehničkim odborom projekta „Dani izučavanja venecijanskog stakla“ pri Institutu Veneto za nauku, književnost i umetnost u Veneciji, i član je međunarodnog savetodavnog odbora UrbanGlass-a, javnog staklarskog ateljea u njujorškom Bruklinu, gde je i sam napravio prve značajne pomake kao umetnik i istraživač.

Za čuvenog venecijanskog majstora Lina Taljapjetra (koji je puno puta boravio u SAD) vezana je i jedna Gudenratova angdotska priča o tajni zanata starih venecijanskih majstora. Njih dvojica su se sporili oko načina izrade jednog vrlo finog i čestog ukrasa venecijanskih pehara koji je poput tanke pletenice. Lino je tvrdio da su ga morali oblikovati plamenom (danas brenerom), a Gudenrat je verovao da su umeli da ga izrade u peći, i oni su o tome raspravljali skoro 20 godina. Jednoga dana, Vilijam je uspeo da napravi taj ukras u staklarskoj peći, baš kako je i mislio da su stari majstori radili. Čim se ohladio, ekspresno ga je poslao Linu na Murano i time je njihova rasprava završena. Gudenrat to svoje postignuće opisuje kao tehnički najkomplikovaniji rad koji se uopšte može izvesti. Njegova radost je trajala mescima. Svaki put kada bi čuo da neko ide u goste Linu, poslao bi po njemu još jedan takav ukras. Lino tako danas ima činiju punu venecijanskih pletenica u čiju tajnu izrade je pronikao samo Gudenrat.

Ako bih pokušao da izdvojim svoje omiljene staklarske umetnike, to bi bilo kao da me pitate koje od moje dece volim najviše – dakle nemoguće. U razvoju ovog izuzetnog kulturnog fenomena sam aktivan od 1979. godine i mnogi od najvidljivijih umetnika su mi bliski poznanici, ako ne i prijatelji. Spomenuti Dejla Čihulija (Dale Chihuly), Džejmsa Karpentera (James Carpenter), Bena Mura (Benjamin Moore), Hauarda Bena Trea (Howard Ben Tre), Tutsa Zinskog (Toots Zynsky), Majkla Šajnera (Michael Scheiner) i Dena Klejmena (Dan Clayman) značilo bi samo početi sa tom jednom malom grupom umetnika koje sam 1970-ih upoznao u Njujorškoj eksperimentalnoj staklarskoj radionici (The New York Experimental Glass Workshop), današnjem UrbanGlass-u.

Zbog takvih sitnica koje pokazuju ogromnu posvećenost i ljubav prema staklu, Vilijam Gudenrat je živi spomenik antičkog i renesansnog staklarstva. Kada Korning muzej stakla nudi VIP programe, podrazumeva se da će on biti vodič kroz izložbe, jer će na najbolji mogući način objasniti sve – od koncepta izložbe do najmanjih detalja na izloženim delima. Jedinstveni spoj njegovog enciklopedijskog znanja i besprekornih staklarskih veština najviše dobija na značaju zbog njegove velike želje i sposobnosti da drugima pokaže kako se izrađuju najfiniji predmeti od stakla. On je sasvim druga krajnost staklarske kulture Murana u kojoj se znanje krije od drugih. Danas ima 75 godina i sa suprugom svakodnevno radi na StudioNEXT – projektu vizionarske transformacije Ateljea Korning muzeja stakla koji će ga učiniti najsveobuhvatnijim, najdostupnijim i tehnološki najnaprednijim svetskim centrom za staklarsko umeće i umetničke inovacije.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta izrade „Preliminarne tehničke procene za zaštitu, očuvanje i revitalizaciju paraćinskog staklarstva“ koji realizuju Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, FREN i Corning Museum of Glass. Navedena mišljenja, nalazi i zaključci su mišljenje autora i ne odražavaju nužno stav Ambasade Sjedinjenih Američkih Država.