Američki pokret za studijsko staklo

Tekst priredile: S. Jovičić, I. Mijalković

U dugoj istoriji staklarstva Amerikanci su među najzaslužnijima za stvaranje uslova za samostalni umetnički rad sa staklom. Omogućen početkom 1960-ih u Toledu, takav rad najčešće podrazumeva duvanje stakla, jer se ono do tada moglo vršiti samo u fabrikama. Za praktikovanje mnogih drugih tehnika izrade i obrade stakla (plamenom, graviranjem, ecovanjem itd.) nisu bile neophodne peći koje staklarsku smešu (peska, sode, krečnjaka i dr.) mogu da istope u materijal poput meda, kako ga stakloduvači često opisuju. Takav materijal se mogao ne samo duvati, već i izlivati, razvlačiti, uvrtati itd. Iako je prvo „studijsko staklo“ bilo duvano, scenu staklarske umetnosti oduvek čine i studiji (ateljei) u kojima se staklo radi i drugim tehnikama.

Nedostaci i predrasude

Najveća prepreka stvaranju uslova za duvanje stakla u ateljeu nije bila samo nepostojanje odgovarajuće peći za topljenje stakla, već i način razmišljanja spregnut sa industrijskom kulturom staklarstva koja nije imala alternativu sve do 1960-ih. Svi zainteresovani za umetničko izražavanje u duvanom staklu, upućivani su na studije industrijskog dizajna i posao dizajnera u fabrikama stakla. Koji su na to pristajali, nisu mogli da dođu do prilike za rad sa materijalom jer je posao fabričke proizvodnje bio jasno podeljen – dizajner bi davao crtež, a izradom bi se bavili majstori, koliko su znali i mogli. Od 1903. staklo se duvalo i mašinski, pa je vremenom i majstora bilo sve manje, a dizajneri su sve više upućivani na poznavanje mašina. Druga i veća frustracija dolazila je sa uviđanjem toga da će fabrike praviti ono što se prodaje, a ne ono što je dobro dizajnirano. Tako je mnogima koji su bili željni rada sa staklom vremenom postalo jasno da na putu industrijskog dizajna nema mnogo slobode i prilika za upoznavanje materijala. Uvreženo je bilo i mišljenje da se staklo izrađuje samo timski, kao u fabrikama – jedni su topili smešu, drugi zahvatali istop, treći duvali zahvaćeno na staklarsku lulu, oblikovali mehur, dodavali boju, drške itd. Sve je bilo mnogo drugačije od slikanja na platnu, na primer, ili sviranja instrumenta i više je ličilo na timski sport nego na umetničku delatnost. Sa takvim pogledom na stvari, duvanje stakla je umetnicima bilo nedostupno.

Pionirski rad Harvija Litltona

Dovoljno samouveren da to promeni bio je tek Harvi Litlton, rođen 1922. u Korningu, tada već Kristalnom gradu Amerike i sedištu fabrike stakla koja je do danas (Corning Inc.) među vodećima u svetu. Njegov otac, Džesi, bio je prvi doktor fizike i uopšte naučnik koga je ta fabrika angažovala za istraživački rad i napravio je Pyrex vatrostalno staklo. I Harvi je krenuo da studira fiziku na Univerzitetu Mičigena, ali je više pohađao časove vajarstva, keramike, kovanja i na kraju, kao kompromis sa ocem, diplomirao industrijski dizajn. Tokom osnovih studija, od 1941. do 1947. godine, radio je i u fabrici stakla Korning – leti je pomagao u kaluparnici laboratorije specijalizovane za vycor staklo i tako napravio i svoj prvi rad u staklu. Potom je 1942. regrutovan i vojsku je služio u Južnoj Africi, Francuskoj i Italiji. Čekajući da ga iz Evrope vrate kući, pohađao je časove u Brajton školi umetnosti.

Sa diplomom industrijskog dizajnera, predložio je staklari u Korningu da napravi radionicu u kojoj bi se istraživala estetska svojstva industrijskog stakla. Pošto mu je predlog odbijen, vratio se u Mičigen i sa kolegama u En Arboru napravio studio za dizajn.

Tu je uskoro počeo i da pomaže opremanje jednog keramičarskog ateljea (Goat’s Nest Ceramic Studio) i drži časove grnčarstva. Kada je 1949. dobio i posao instruktora grnčarstva u Toledo muzeju umetnosti, dodatno se školovao i 1951. masterirao keramiku (na Cranbrook Academy of Art u Mičigenu). Onda je postao i profesor keramike na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu. To je bilo vreme kada je upoznao Ota Vitmena, tada pomoćnika direktora Toledo muzeja umetnosti, Dominika Labina, inženjera stakla u Toledu, i druge sa kojima će deset godina kasnije promeniti savremenu umetnost. Često je putovao i povezivao sva ta mesta i ljude.

Dovoljno upoznat i sa staklom i sa glinom, pitao se: „Ako ljudi mogu da prave grnčariju u svojim garažama i dvorištima, zašto ne bi mogli i staklo tako da prave?“ Želeći da omogući upotrebu stakla kao umetničkog materijala, nevezanu za fabrike i industriju, uporno je tragao za rešenjem. Od 1958. do 1961. podneo je molbe za finansiranje istraživanja duvanja stakla (konstruisanja staklarske peći) svim postojećim fondacijama za umetnost i nijedna mu nije odobrena – ideja se svima činila nerealnom. Prve uspehe napravio je sam, u svom ateljeu u seoskoj kući u Viskonsinu. Pomoću keramičarske peći koju je malo „doterao“, uspevao je da istopi staklo i izduva niz malih vaza i pritiskača papira. Kada ih je pokazao Otu Vitmenu, direktoru Toledo muzeja umetnosti, ovaj je bio oduševljen. Rekao je da će uložiti novac u dalje istraživanje, ali samo ako će to biti u Toledu, što je Harvi Litlton prihvatio.

Proleće u Toledu 1962. godine

Vitmenov čovek od poverenja, koji će nadgledati čitav eksperiment i starati se o njegovom uspehu, bio je Norm Šulman, instruktor grnčarstva u Muzeju i dobar poznavalac tehnologije. Drugi poverenik mu je bio Dominik Labino, inženjer koji je u industriji stakla već imao preko 100 patenata i pritom bio umetnik-amater. Pošto su članovi upravnog odbora muzeja bili nepoverljivi i plašili se da takvo istraživanje može izazvati veći požar, za radni prostor je određena garaža muzeja.

Litlton je čitavu stvar učinio akademskom – sročio je pismo dekanima umetničkih škola i molio ih da svojim profesorima, inače njegovim prijateljima, omoguće učešće u eksperimentalnoj radionici za duvanje stakla koja će se u Toledo muzeju umetnosti održati u martu 1962. – radionica prima samo deset učesnika i mesto košta 50 dolara. Interesovanje je bilo taman toliko. Peć iz Harvijevog ateljea je preneta u Toledo i prvi dani rada su bili neuspešni – staklo se nije dobro topilo. Zahvaljujući znanju Dominika Labina, peć je rastavljena i iznova sastavljena kao kadna (a ne lončana), a iz fabrike su donete kuglice stakloplastike koja se u tim uslovima dobro topila. Radioničari su se podelili u grupe i počeli da rade u smenama ali – niko nije imao pojma. Imali su staklarske lule ali nisu znali da duvaju staklo – sve što bi izduvali odmah bi padalo sa lule. U muzeju su mogli samo da pogledaju snimak rada u nekoj staklari, što nije mnogo pomoglo.

Šulman je došao na ideju o tome da treba prirediti nekakav javni program koji će privući penzionisane duvače stakla iz fabrika (u samim fabrikama ih više nije bilo jer je staklo duvano mašinski). Litlton je priredio predavanje i, zaista, na kraju mu je prišao penzioner, Harvi Lifgrin, za koga se ispostavilo da je poput dekana među starim duvačima stakla, i počeo da priča. Radio je za Libby Glass, a došao je iz Švedske gde je već sa šest godina radio u staklari. Lifgrin im je onda u junu 1962. u muzejskoj radionici koju su uspostavili i pokazao kako se duva staklo – to je bio početak pokreta za studijsko staklo – imali su materijal i znali kako se radi.

Deljenje znanja i stvaranje mreže

Već na jesen, Litlton je na Univerzitetu Viskonsina Medison osnovao program za staklo (danas UW-Madison Glass Lab) i okupio 12 studenata među kojima su bili i Marvin Lipovski, Fric Drajsbah i Dejl Čihuli. Važna je bila i osnivačka skupština Svetskog saveta za umetničke zanate (World Crafts Council), održana 1964. u Njujorku, gde su zvaničnici iz celog sveta gledali Litltnovu demonstraciju duvanja stakla iz male peći. Sibren Valkema, holandski umetnik, pedagog i tada predstavnik svog ministarstva kulture, je po povrtaku u Holandiju sazidao staklarsku peć u Gerrit Rietveld Academy (Amsterdam), prvu u evropskim umetničkim školama. To je bio začetak evropskog pokreta za studijsko staklo („Slobodno staklo“ / „Vrij glas“).

Litlton je mnogo putovao po SAD da bi širio znanje i podsticao otvaranje obrazovnih programa. To su radili i njegovi studenti i tako danas u SAD ima na desetine visokoškolskih programa za staklarsku umetnost. Podršku su pružili i muzeji, naročito Korning muzej stakla koji je 1979. priredio putujuću izložbu „Novo staklo“ i svetu prikazao dela u novom umetničkom materijalu. Tek tada, ne samo zbog izložbe nego i zbog sigurnijih osvajanja materijala, počeli su da se stvaraju uslovi za to da umetnici ponešto i prodaju. Sa otvaranjem javnih i komercijalnih staklarskih ateljea (u Njujorku, Sijetlu, Pitsburgu, pri muzejima…) diplomirani umetnici su mogli i da nastave praksu, pohađaju dodatne časove, razmenjuju iskustva i prodaju svoje radove. Za razliku od evropske kulture staklarstva u kojoj se znanje krije i prenosi izabranima, često samo u okviru porodice, američka je izuzetno otvorena – većina hoće da pokaže svoje umeće, razgovara i sarađuje sa drugima.

Širenje uticaja

Litlton je napustio pedagogiju da bi se posvetio stvaralaštvu koje je prolazilo kroz nekoliko faza. Time je i dokazao ono što je učenicima govorio:

Duvanje stakla nije novi zanat nego upoznavanje sa novim medijem... Tehnika je jeftina... Nemojte se uhvatiti u zamku i praviti samo boce i vaze – tražite način da se izrazite i govorite.

Godine 1993. Društvo staklarske umetnosti (osnovano 1971. u SAD) dodelilo je Litltonu i Labinu nagrade za životno delo. To su prve takve nagrade koje su u narednim godinama dodeljene i Sibrenu Valkemi (Holanđaninu), Itoki Ivati (Japanki), Evrinu Ajšu (Nemcu), Jaroslavi Brihtovoj i Stanislavu Libenskom (Česima), Linu Taljapjetru (Italijanu)… Svi oni su značajno doprineli razvoju uslova za duvanje stakla u ateljeu – od Valkeme koji je već 1967. pripredio evropsku izložbu „slobodnog stakla“ (uključivši i radove Amerikanaca) i došao u Medison da Litltonovim studentima pokaže evropske tehnike i štapove bojenog stakla; preko provokativnog Ajša sa kojim je Litlton drugovao od 1962. i zajedno izlagao radove; Brihtove i Libenskog zbog kojih je češka umetnost hvaljena i u vreme komunizma, do Lina Taljapjetra, muranskog majstora koji je Amerikance godinama učio venecijanskim tehnikama duvanja stakla, i mnogih drugih.

Sazrevanje pokreta za studijsko staklo

Danas, 60 godina nakon što je penzioner Harvi Lifgrejn nekolicini entuzijasta u Toledu pokazao kako se u ateljeu duva staklo, univerzitetskih programa i različitih ateljea za staklarsku umetnost širom sveta ima veoma mnogo. Specijalizovani proizvođači školama i umetnicima nude savršene staklarske peći, alate i staklo različitih kvaliteta i boja (koje onda samo treba istopiti). Na vebu se mogu videti radovi većine umetnika, čitati arhivirani časopisi, gledati veoma dobri video tutorijali, a mentore i saradnike nije teško naći. Sa TV rijaliti serijalom „Blown Away“ (prvi put emitovanim 2019.) duvanje stakla je postalo i deo globalne masovne kulture. Staklo se u Americi duva skoro svuda – u prostorima školskih programa vannastavnih aktivnosti, javnim i komercijalnim ateljeima, umetničkim školama, umetničkim i amaterskim ateljeima, kao i onim pri muzejima. Duva se sve – od nakita u potkulturnim stilovima, vodenih luli i dekoracija, do komada za ljubitelje dizajna, elemenata arhitekture i sasvim neodređenih izraza, često kombinovanih i sa drugim materijalima i disciplinama.

U svojoj zreloj fazi, američki pokret za studijsko staklo bavi se pitanjima društvene pravde – davanjem glasa crnim umetnicima (black artist), ženama, LGBTQ+ identitetima; pitanjima održivosti – prelaskom na čiste energente i električne staklarske peći; i stvaranjem i primenom digitalnih mašina i alata – softvera, 3D štampača kalupa i stakla, CNC mašina i sl. Posle obeležavanja niza jubileja i sabiranja saznanja o inicijativama i rezultatima staklarskih umetnika širom SAD, američki muzeji imaju specijalizovane arhive i biblioteke, a online su resursi poput „Voices in Studio Glass History“ (Bard Graduate Center) pomoću kojih svako može ući u trag svom interesovanju i zamisliti budućnost izrade stakla u ateljeu.

Art Alliance for Contemporary Glass & Habitat Galleries (2011/2024). History of Studio Glass with Introduction by Ferdinand Hampson. YouTube (Video). https://www.youtube.com/watch?v=SVpT2nOqGAcž
Elam, B., Whalen, C., & Merandy, J. (n.d.). The Voices in Studio Glass History online exhibition and archive. Bard Graduate Center. https://exhibitions.bgc.bard.edu/studioglasshistory/about-the-project
Online Zbirke Korning muzeja stakla: https://info.cmog.org/explore-collections
(n.d.). Erwin Eisch. Wikipedia. https://en.wikipedia.org/wiki/Erwin_Eisch
(n.d.). Harvey Littleton. Wikipedia. https://en.wikipedia.org/wiki/Harvey_Littleton
(n.d.). Sybren Valkema. Wikipedia. https://en.wikipedia.org/wiki/Sybren_Valkema

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta izrada Preliminarne tehničke procene za zaštitu, očuvanje i revitalizaciju paraćinskog staklarstva koji realizuju Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije, Fondacija za razvoj ekonomske nauke, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Corning Museum of Glass. Navedena mišljenja, nalazi i zaključci su mišljenje autora i ne odražavaju nužno stav Ambasade Sjedinjenih Američkih Država.