Alhemija stakla Džoša Simpsona

Džoš pripada prvoj generaciji američkih staklarskih umetnika koji su, oduševljeni svojstvima i izražajnim mogućnostima stakla, sami stvarali uslove za svoj rad i profesionalni razvoj. Džoš Simpson uspeo je da razvije sopstvene recepture staklarske smeše i originalni stil rada koji i komercijalne komade čine velikim umetničkim izazovima i značajnim delima, te izbriše razliku između rada za tržište i rada za sebe.

Tekst priredile: S. Jovičić, I. Mijalković

Džoš Simpson (Josh Simpson, 1949-), jedan od najstarijih i najvrednijih američkih staklarskih umetnika, već duže od pet decenija ostvaruje izuzetne umetničke domete istraživanja materijala – mešanja i topljenja minerala i metala, te oblikovanja tih istopina vatrom i sopstvenim dahom. Zato ga u poslednje vreme nazivaju alhemičarem stakla.

Počeo je da radi u vreme kada je pokret Američko studijsko staklo (American Studio Glass) za samostalni umetnički rad sa staklom tek nastajao i pri univerzitetima zasnivao prve staklarske ateljee. Tako je i on počeo da uči da duva staklo 1972. godine, kao student na Godard koledžu u Plejfildu (Vermont). Tada je napravio i svoj prvi staklarski atelje na severu Vermonta, državi u severoistočnom delu SAD za koji je njegov život najviše vezan. Rastao je i školovao se u u Konektikatu, Njujorku i Vermontu, a od 1976. živi i radi u Šelburn vodopadima (Shelburn Falls), selu u zapadnom Masačusetsu.

Svega pet-šest godina nakon započinjanja rada sa staklom, imao je samostalnu izložbu u Beloj kući. Rozalin Karter, tadašnja prva dama SAD, kupila je za predsedničku rezidenciju njegove pehare (čaše stolovate). Ubrzo zatim, i Korning muzej stakla ga je pozvao da svoje pehare izlaže na grupnoj izložbi koja je putovala po Sjedinjenim Američkim Državama.

...Svake noći, poslednje što obavljam je šetnja od kuće do ateljea u kome obilazim i proveravam peći. Ponekad vidim polarnu svetlost, posmatram kako niz dolinu dolazi oluja, ili gledam nebo po savršenoj letnjoj noći. To me primorava da makar deo tih kosmičkih čuda prevedem na jezik stakla. Taj proces se ne odvija planski, već postepeno i nepredvidivo. Nikada ne oponašam ono što sam video i najčešće ni ne znam odakle tačno izvire moja inspiracija, sve dok mi neko na to kasnije ne ukaže. Istopljeno staklo je kombinacija peska, metalnih oksida i izuzetno visoke, zaslepljujuće toplote. Rezultat je materijal koji teče poput meda. Dok je vruće, staklo je živo! Njegovo graciozno i nezadrživo kretanje je odgovor na gravitaciju i centripetalnu silu. Poseduje unutrašnju svetlost i transcendentnu blistavu toplotu, što ga istovremeno čini jednim od najpodatnijih i najtežih materijala sa kojima umetnik može da radi. Većina mojih radova su odraz kompromisa između tečnog materijala i mene; svaki komad zapravo je otelovljenje trenutka našeg međusobnog slaganja.

Josh Simpson

Eksperimenti sa staklom

Džoš je od samog početka eksperimentisao sa materijalom – ubacivao je u svoju peć razne minerale i metale do kojih je dolazio (da bi video kakvo staklo dobija) – i tragao za literaturom, jer udžbenika još uvek nije bilo. Direktan i slobodan rad sa staklom, neopterećen uticajima formalnog obrazovanja i tržišnih trendova koji su bili tek u začetku, učinio ga je pionirom i vizionarom umetnosti staklarstva. Zato se ostvario i kao lider umetničkih udruženja, profesor i galerista. Radoznao, pričljiv i svestran po prirodi, već krajem 1960-ih bio je i dobar svirač na kašikama (i danas često nastupa u muzičkim sastavima) i poznavalac rada NASA-e, a onda je postao i pilot. I pored mnoštva sposobnosti i interesovanja ostao je posvećen staklarstvu, što dosta govori o potencijalu stakla kao umetničkog materijala. Knjiga od koje se do danas ne odvaja je „De Re Metallica“ Georgijusa Agrikole iz 1556. godine (on ima izdanje na latinskom iz 1621., a kod nas je prevedena kao „O geologiji, rudarstvu i metalurgiji“).

Džoš pripada prvoj generaciji američkih staklarskih umetnika koji su, oduševljeni svojstvima i izražajnim mogućnostima stakla, sami stvarali uslove za svoj rad i profesionalni razvoj. Pravili su svoje staklarske smeše, peći i alate, nudili svoje radove galeristima i prodavali ih na raznoraznim sajmovima, osnivali svoja udruženja, sekcije i škole, promovisali umetničko staklo u medijima i lokalnim zajednicama… Podrazumevalo se da izrada upotrebnih predmeta (nakita, čaša, vaza i sl.) ima prioritet, jer je prihod od prodaje omogućavao opstanak ateljea i uslove za istraživanja materijala i nekomercijalne radove. Najbolji od njih, poput Džoša Simpsona, uspeli su da razviju sopstvene recepture staklarske smeše i originalni stil rada koji i komercijalne komade čine velikim umetničkim izazovima i značajnim delima, te izbrišu razliku između rada za tržište i rada za sebe.

Svemir u staklu

Celokupno stvaralaštvo Džoša Simpsona inspirisano je svemirom. Predmeti koje pravi iskazuju njegovu fasciniranost bojama, oblicima, svetlošću, obrascima, kompleksnošću i ponašanjem svemira – „radom svemira“, kako to zaljubljenici u svemir najčešće kažu. Njegova supruga, Kejdi Koulmen (Cady Coleman), je penzionisana astronautkinja NASA-e, a i on sam pilotira manjim letelicama. Ljubitelji njegovih radova znaju čak i koja kosmološka i astronomska istraživanja trenutno prati, jer redovne vesti iz njegovog ateljea često sadrže i vesti iz NASA-e i sličnih izvora.

Najpoznatiji radovi su mu “Planete”. Zamišljeni svetovi dalekih neistraženih galaksija. To su sfere od belog (prozirnog) stakla, prečnika od 4,5 do 30 i više centimetara, ispunjene izmišljenim kontinentima, planinama, šumama, okeanima, plažama, čak i egzotičnim strukturama (živim svetom, naseljima i sl.). On ih deli na „Naseljene planete“ (sa gradovima, svemirskim brodovima itd.), „Možda naseljene planete“ (ostavljajući posmatračima da odluče može li biti života u sredini koju vide), i „Gasovite džinove“ (planete Jupiterovog tipa). Sve su izrađene od slojeva stakla, sloj po sloj, prema utvrđenom scenariju života na planeti ili njenog obilaska, onako kako ga Džoš zamišlja. Prvi slojevi grade jezgro i geografiju planete, a naredni dodaju ostale elemente, sve do satelita, svemirskih brodova i oblaka koji su u završnim slojevima

Izvrsni istraživač i inovator

Kao veliki istraživač i inovator staklarstva, Džoš svake godine napravi po deset i više novih boja stakla, formiranih u staklene štapove različitih profila i struktura. Potom svaki novi štap testira tako što od njega pravi zasebnu Planetu, da bi se uverio da je kompatibilan sa drugim staklom koje koristi. Ako po završetku odgrevanja takve Planete, koje traje i do 40 dana, ne dođe do pucanja stakla i boje štapa se ne promene, ona postaje dokaz ispravnosti umetničkog postupka („Artist Proof“ Planet). Kupci takvih prototipskih Planeta, koje su osnova za dalju upotrebu originalnog rešenja u drugim radovima, dobijaju i paket komadića štapa koji je testiran. Muzeji često za svoje zbirke kupuju Džošove štapove stakla koji najviše zadivljuju umetnike i kustose. Oni su legitimni umetnički radovi.

Svemir u staklu

Planete je počeo da pravi sredinom 1970-ih, kao vid zabave za njega i školsku decu koja su posećivala njegov atelje. U to vreme, kada je počinjao umetničku karijeru, najviše je pravio čaše koje je mogao sam da izvede (bez tima saradnika koji danas može da priušti) i koje su se najlakše prodavale, a Planete su mu bile polje imaginacije na kome je u slobodno vreme izmišljao i pravio svoje svetove.

Tada je započeo i zabavnu avanturu koja je vremenom dobila naziv Infinity Project. On, naime, svoje Planete (najčešće male, prečnika 4,5 cm) ostavlja na skrivenim mestima, nadajući se da će ih neki arheolozi u dalekoj budućnosti pronaći i preko njih učiti o svetu u kome su nastale. Sve je počelo kao zabava za decu iz lokalne zajednice, a pretvorilo se u trajnu akciju koja ljude širom sveta stalno poziva da Planete sakriju na egzotičnim, misterioznim ili mestima svakodnevnog života od posebne lične važnosti. Tako su one danas skrivene širom SAD i u 66 zemalja sveta – na dnu reka, mora, u krošnjama drveća, zakopane u poljima, na vrhovima snežnih planina i mnogim drugim mestima. Dok je bila aktivan astronaut, Džošova supruga Kejdi ih je ostavila čak i u svemiru.

Planete Džoša Simpsona najčešće se predstavljaju i izlažu kao pritiskači za papir. Pošto su postale veoma cenjene u krugovima kustosa i kolekcionara umetničkog stakla, 2005. je bio pozvan da napravi hiljaditi pritiskač papira za zbirku Korning muzeja stakla. Taj poziv je koincidirao sa njegovim razmišljanjem o pravljenju Planeta većih dimenzija, jer su veći radovi i veći izazov za umetnika. Pošto je prihvatio izazov, sedam meseci je pripremao svoj atelje za taj projekat nazvan „Megaplaneta“. Morao je da zameni kompletnu strujnu instalaciju u ateljeu (što je zahtevalo i da se iskopa tunel ispod puta koji vodi do ateljea), da promeni konstrukciju staklarskih peći i kupi novi generator (jer bi nestanak struje tokom odgrevanja Megaplanete, koje traje 12 nedelja, bilo pogubno za projekat). Tek iz četrnaestog puta, uspeo je da napravi zadovoljavajući rad koji je bio tek tehnička osnova za konačnu Megaplanetu. Potom je napravio tri verzije (prečnika 33 cm i teške oko 50 kilograma) i Korning muzej je izabrao jednu koja je postala hiljaditi primerak u njihovoj kolekciji pritiskača za papir.

Ceo taj poduhvat je i dokumentovan. Televizijska stanica NBS je napravila dokumentarac o ovom najvećem pritiskaču za papir na svetu koji je i danas jedna od glavnih atrakcija Korning muzeja stakla. Posle je nastavio da pravi Megaplanete različitih veličina po kojima je postao prepoznatljiv, tako da ih mnogi muzeji širom sveta stalno kupuju

Saturn

Rad na Planetama se protegao na još jednu izuzetno zahtevnu formu nazvanu „Saturni“. To su skulpture sa kojima Džoš istražuje koncept planete okružene uskovitlanom materijom ili koncept crne rupe, takođe okružene uskovitlanom energijom. Svaka je kontrapunkt sferičnog centra i velikog tankog vrtloga koji je veoma teško izvesti u staklu. Potrebno je da ceo tim satima skoncentrisano radi da bi se na staklo preneli izgled i energija Saturnovih prstenova.

Većina radova Džoša Simpsona nastaje u okvirima tri serije koje se smatraju njegovim staklarskim potpisom. To su „staklo Novi Meksiko“, „Tektitno staklo“ i „Korona staklo“. Svaka je zasnovana na originalnoj umetničkoj tehnici koja omogućava neograničen broj varijacija, tako da je svaki rad unikatan.

Novi meksiko

„Staklo Novi Meksiko“, karakteristično po specifičnom načinu upotrebe oksida metala, otkrio je još 1973. godine, samo godinu dana nakon što je počeo da uči da duva staklo. Ono nastaje topljenjem metalnog srebra na vreloj površini crnog stakla. Pažljivom kontrolom temperature i protoka kiseonika i propana unutar peći (u kojoj se staklo formira) pojačava se i obogaćuje boja. Dobija se šarenoliko plavo kristalin staklo prepuno nepravilnih kovitlaca. Ti živopisni obrasci plavog „stakla Novi Meksiko“ podsećaju na zvezdanu noć, a nekome liče i na teleskopske fotografije svemirskih maglina (nebula), topografije vanzemaljskog terena ili okeana uzburkanog olujom.

Čini se da je srebro vaš omiljeni sastojak za izradu stakla. Imate li neki konkretan cilj koji želite da postignete sa upotrebom srebra? „Srebro kao bojilo mog stakla sam koristio duže od 50 godina. Srebro je najsvestraniji metal za bojenje! Može da proizvede širok spektar boja... od žutih, do ljubičastih, zelenih, plavih i sive u reflektovanoj svetlosti, kao i crvenu, narandžastu i braon u svetlu propuštenom kroz staklo. Na staklenoj površini može biti reflektivno poput ogledala!“

- Josh Simpson, 2024.

Ovaj inovativni rad sa srebrom mu je javno priznat već 1979. godine, kada ga je Korning muzej stakla pozvao da šest pehara „Novi Meksiko“ izlaže na putujućoj izložbi koja je prikazivala „novo staklo“. Time su ohrabrena dalja istraživanja ove tehnike koju je proširio i na druge metale (bakar, reaktivno srebro) i staklo drugih boja (belo, crveno, narandžasto, zeleno…). Tretirano crveno staklo liči na neobične crvene stene ili na Mars, a belo staklo u reakciji sa reaktivnim srebrom menja boju kada se gleda na tamnoj pozadini ili napuni tamnom tečnošću. Džoš sa ovom tehnikom izvodi sve forme koje radi – pritiskače za papir, vaze, tanjire, činije… Njegova istraživanja primene srebra u staklarstvu traju do danas i on srebro koristi gotovo u svim svojim radovima. To je sastojak koji ga najviše interesuje.

Novi Meksiko je inače država u SAD poznata po Rozvelu, gradu pored koga se 1947. srušio navodno prvi NLO (neidentifikovani leteći objekat), ali i po mestima sa kojih se najbolje vidi noćno nebo, Muzeju istorije istraživanja svemira, i ogromim teleskopskim tanjirima koji osluškuju svemir. Stoga ne čudi to što je veliki zaljubljenik u svemir baš tako nazvao svoje staklo.

Tektitno staklo

Najmanje komercijalni radovi Džoša Simpsona su iz serije “Tektitno staklo”. To su skulpture inspirisane meteoritima, vanzemaljskim čvrstim materijama koje padaju na Zemlju i uzrokuju stvaranje tektita. Izučavajući hemijsku fomulu jednog tektita koji je dobio na poklon od urednika čaopisa “Sky & Telescope”, Džoš je pre 40 godina stvorio svoj materijal – „tektitno staklo“. On je u tečnom stanju poput čvornovate vulkanske lave i Džoš ne može u potpunosti da ga kontroliše, već ga samo usmerava dok materijal sam ne zadobije krajnju formu. Potom lice grubog i neuglednog tektitnog stakla kombinuje sa elegantnim, manje-više složenim naličjima (idejnim rešenjima Planeta, staklom Novi Meksiko i dr.). Tako se stiče utisak da su naizgled veoma neugledni, gotovo ugljenisani elementi svemira zapravo kapije iza kojih se krije tajni i veličanstveni svet pun svetlosti i boja.

Korona staklo

Džoš je danas najviše zaokupljen radovima iz njegove treće serije originalnih radova koju zove „Korona staklo“. Iako je još 1978. slučajno (svakodnevno eksperimentišući) napravio prvo staklo koje će 30 godina kasnije nazvati „Korona“, tada nije zapisao formulu smeše čijim topljenjem se dobijaju fantastični virovi boja. U godinama koje su usledile obavio je na stotine skupih eksperimenata (neophodan je srebro nitrat) da bi tek 2008., kada je usled recesije imao više slobodnog vremena nego obično, konačno otkrio tu izgubljenu formulu.

„Korona staklo“ je zapravo njegova verzija venecijanske tehnike koja oponaša prirodni kamen kalcedon. Ključ je u tome što njen uspeh, kako je Džoš zaključio, ne zavisi samo od sastojaka staklarske smeše i temperature peći. Iako ni danas ne zna kako će se boje tačno ponašati i da li će mu cela zamisao biti uspešna, veoma je srećan što se približava savršenoj formuli koja daje prelepo staklo.

“Korona” vaze sa debljim zidovima su i predmet saradnje sa umetnicom Gabrijele Kistner (Gabriele Küstner) iz Nemačke. Ona s vremena na vreme posećuje Džoša i vlada originalnom tehnikom šlifovanja (rezanja) kojom menja teksturu stakla “Korona” vaza. Rezultat su zajednička remek-dela staklarstva – “Gabi vaze” čudesnih boja dodatno oneobičajene znalačkim brušenjem.

Džoš inače poznaje mnogo umetnika u SAD i u svetu. Bio je predsednik američkog Društva za umetnost stakla (Glass Art Society), izgradio je organizaciju koja je poput Crvenog krsta za američke umetnike (Craft Emergency Relief Fund), član je upravnog odbora Američkog saveta za umetničke zanate (American Craft Council) i od 2005. je kolega (fellow) Korning muzeja stakla. Vlasnik je i galerije u selu Šelburn vodopadi (Shelburne Falls) u kome živi i radi još od 1976. godine. To je galerija u kojoj radove izlaže i prodaje više od 90 lokalnih umetnika (iz zapadnog Masačusetsa) i mesto na kome se može naći najveći izbor Džošovih radova.

Džoš često kombinuje svoje dobro izvedene ideje, originalne materijale i tehnike. Tako mnogo njegovih vaza i činija ima lice “Novi Meksiko”, a naličje “Korona”, ili obrnuto. Slično tome, „Naseljene vaze“ su primena idejnih i tehničkih rešenja „Naseljenih planeta“ na funkcionalnu formu. Konačno, pošto stalno eksperimentiše, ima i radova koji mu se ne mogu lako pripisati jer nisu ni „staklo Novi Meksiko“ niti „Tektitno staklo“ ili „Korona staklo“.

Džoš i danas pravi manje predmete sa kojima je ranih 1970-ih započeo karijeru i stvaranje finansijskih uslova za eksperimentisanje i nekomercijalne radove. To su čaše, privesci, ukrasi za jelku i parfemske boce. Njima se naročito vratio u periodu pandemije Covid-19, kada je ponovo bio sam u ateljeu, bez saradnika koji su neophodni za izvođenje zahtevnijih radova po kojima je danas najpoznatiji.

Često pravi i svoj alat, konstruiše i popravlja svoje staklarske peći i sve drugo što mu zatreba za rad – on diše sa staklom. Atelje u kome radi od 1976. napravio je u bivšoj mlekari kuće u kojoj od tada živi. Još uvek ga pokreće lepota noćnog neba iza koga je nepregledni svemir koji zamišlja i unosi u svoje radove.

Josh Simpson Glass, vebsajt ateljea Džoša Simpsona
joshsimpson, Instagram profil ateljea Džoša Simpsona
@SimpsonMegaplanet, YouTube kanal
Corning Museum of Glass, vebsajt
@corningmuseumofglass, YouTube kanal
Hamilton College (2006) Corning Museum of Glass Unveils Josh Simpson ’72 Megaplanet, hamilton. edu (27. 05. 2024.)

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta izrade „Preliminarne tehničke procene za zaštitu, očuvanje i revitalizaciju paraćinskog staklarstva“ koji realizuju Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, FREN i Corning Museum of Glass. Navedena mišljenja, nalazi i zaključci su mišljenje autora i ne odražavaju nužno stav Ambasade Sjedinjenih Američkih Država.